Све чешће појава у модерном фудбалу, када играч који изводи корнер ставља лопту ван простора који је за то предвиђен. Центиметар - два...као да то значи нешто. Ситан лоповлук. Нема ништа горе од ситног лоповлука. Ако крадеш, кради на велико, ко човек. Ал да, ниси човек, ти си гњида. Немаш муда да будеш лош па се кријеш иза малих крађа и ситних пакости.
То су људи који не плаћају карту у аутобусу, али су најгласнији кад треба прокоментарисати крнтију у којој се возе. То су људи који су прави навијачи и воле свој клуб, али никад не плаћају карту на утакмици. То су људи који се убацују у ред, јер они једини журе. То је полицајац који прима мито. То је комшија који ти украде 3 цм. дворишта док подиже зидину, а онда ти отрује пса јер лаје у три поподне. Клинци који краду бициклове и пресрећу бакице на улици. То су људи који на 20. поену ударају по рукама ко да си им мајку њима убио. Мангупи који ти продају балван. Неписмена багра која НЕДА КОСОВО, и која не зна бољи фазон од ЏАБА СТЕ КРЕЧИЛИ. То је лик који је факс завршио на пушкицу, члан је странке и нашао је посао одмах после факса.
Претворили су нас у ситне лопове. Једини начин да преживимо је да закидамо, крадемо, лажемо. Да се понижавамо до крајњих граница.
Нема више фер - плеја, најбитније је победити, па макар и по цену сопственог достојанства.

...ја сам више интелектуални тип."
Ово ћете чути од многих псеудоинтелектуалаца. Особа која ово изговара жели да нагласи како сте ви глупи физикалац па макар и Гернику насликали, док је она с друге стране тако мисаона и апстрактна да јој руке не би ни требале кад би се странице књиге саме окретале. Протура логику да ко зна да направи нешто - мора да нема много у глави, иза које се крије поуздање да, обзиром да јој је мануфактурна креативност богом закинута, мора да јој је онда надокнађено моћним интелектом. Оваква логика оповргава ово последње.

Jebeno jeziv prikaz.

Prošao sam desetak različitih lokala u poslednjih nedelju dana. Popijem koje pivo i protera. Uđem u wc i u svakom imam šta da vidim. Rađe bi mi bilo da sam banuo dok se tinejdžeri gaze u kabini. Daske popišne samo tako. Kao da se ljudi trude da svu tečnost iz sebe istresu na nju, a da ništa ne upadne u šolju. Ulepljeno, smrdi jebote! Ne dao ti Bog da sedneš na ono. Dobiješ osip, a da ti dupe ni ne dođe u kontakt sa daskom.

Zašto neko jednostavno ne može obrisati šoraću sa usrane wc šolje? To je bar lako.
Popišao si se po njoj. Pa, majku mu, uzmi papir i ukloni zaostavštinu. Moraš imat' u vidu da će onaj koji dođe sledeći sesti na to tvoje sranje ili će jednostavno skontati da si ti ta stoka koja piša po dasci nemajući ni trunku razumevanja. Sin, ćerka, žena, ortak... na kraju krajeva, sam ćeš sesti kad budeš otišao da sereš za pola sata. (govorim o kućnoj varijanti, jer ima i toga dosta)

Najgore od svega je to što je ta nemarnost prema sređivanju svojih sranja prelazna. Uđe čovek u wc da šora, vidi popišanu dasku, omakne mu se, popiša je i on malo. Zašto da briše kad je neka stoka pre njega napravila isto sranje. U glavi mu- Ajd' ostaviću, sledeći će rešiti probem. Hoće kurac! Uradiće isto što i ti, to će srediti čistačica na početku smene, a sutra će opet biti ista priča.

Da nije takvih ljudi, u svaki toalet bi mogli da uđemo bez imalo gađenja, pa bio on u kafiću, restoranu, školi i slično. Ukoliko ste osoba ženskog pola, eto još većeg problema.

Kažu, to rade ljudi kad su pijani. Nije to nikakvo opravdanje. Ako si u kafiću pijan k'o dupe i možeš da odšetaš do toaleta i popišaš dasku, možeš isto tako da izađeš iz lokala, i popišaš drvo, isti je osećaj.

Ukoliko si baš ti taj koji popišava dasku i ne mari za to, moj ti je savet da probaš da uradiš isto to al' sa velikom nuždom, verovatno ćeš se mnogo bolje osećati posle toga, kao i ostali koji posete istu prostoriju, pičko prljava!
Ukoliko nisi, izvini na ružnim rečima.

Poslednji vapaj očajnika za uspehom. Nesrećnik kojem u životu ne polazi ništa za rukom, kojem se život toliko puta posrao na svaki pokušaj da nešto učini kako bi promenio tu konstantu, I kojoj je da se tako duhovito izrazim, čak i sudba rekla sajsi galoma kao i ona kojoj je svaka postelja, Prokrustova.

Ili se može nazvati pokušaj spavanja. Šatro spavanje. Radnja koja je u 99,9% slučajeva neuspešna i na kraju završi neobavljena. Al jebiga brale, sam si kriv što nisi učio škole i zaposlio se u gradskoj čitoći.

Dolaziš kući, 7 sati ujutru. Žena na poslu, deca otišla u školu. Jedva ulaziš u stan. Em si umoran ko pas, em pijan jer si malo navratio do kafane na povratku kući. Nekako uspevaš da se dovučeš do kreveta i nadaš se odmoru. Zasluženom odmoru. Ali... Uvek to „ALI“ mora sve da usere. Nećeš se naspavati druže.

Zuuuuuuuuu! Zuuuuuuu! Zuuuuuuuu! Skačeš iz kreveta na koji si legao pre 2 minuta i krećeš u lov na komarce. A njih ko za inat nigde. Tražiš ih 20 minuta, lupaš peškirima po zidovima, ali kurac, nema ih. Jebeš im mamu i sve redom ali ih ne pronalaziš. Jebeš i sebi sve redom zato što nisi kupio mrežice za prozore da ta gamad ne ulazi. Al ipak nekako batališ komarce i odlaziš u krevet jer si sad još umorniji.

Ahhhhhh konačno mir. U vidi Lisa Ann pored bazena i to gola. Blago meni. Saću da te karam Lisa! DING DONGGGGGGGGG!!!!! Kurac ustaješ iz sna u koji si upao pre 5 minuta jer neki majmun zvoni u pola 9 ujutru na vrata. Otvaraš, a ono tvoji "najbolji prijatelji" Jehovini Svedoci. Kulturno im se najebeš mile majke i zalupiš im vrata. Misliš u sebi „konačno mir i mogu da spavam“. Ležeš.

Posle 15 minuta osetiš nešto smrdi. To te digne iz kreveta. Osećaš da nešto gori, miris nekog dima, neke paljevine. ID’ BRE ŽENO U TRI LEPE, NISI ISKLJUČILA ŠPORET!!! Nekako ugasiš tu vatru sam jer ti bilo glupo da za to malo zoveš vatrogasce. I sad još umorniji od svog tog trčanja levo-desno padaš u krevet.

Ležiš tako al kurac.......... sad ne možeš da zaspiš. I taman krenu oči da ti se sklapaju kad ono napolju čuješ neki udes. Kola se skucala u banderu. Sirene policijskih i kola hitne pomoći na sve strane. TINU-NINU! JEBEM LI TI MATER SAD SI NAŠO DA SE SKUCAŠ, I TO BAŠ PRED MOJOM ZGRADOM!- psuješ ga sa terase. I odeš da spavaš. Sad ti je već jasno da nećeš ni spavati jer je već 12 sati. Krećeš u poslednji pokušaj.

Ležeš i kroz glavu ti prolaze sve slike ovih jutarnjih dešavanja. Psuješ ih sve redom. Al odjednom ih više ne vidiš. Zasp’o si. Bum! Otvaraju se vrata i deca banjavaju u stan, kao lopovi u banku u holivudskim filmovima. Gotova škola tata!!! Sav nervozan lupaš se u glavu jer nećeš da se dereš na decu i ustaješ iz kreveta. Ništa od spavanja, sad je definitivno.

Deca odlaze u svoju sobu da rade domaći i igraju kompjuter, a ti izlaziš na terasu i urlikom Tarzana progovaraš: JEBEM TI TREĆU SMENU!!!

Митско место загробног живота влашке националне мањине.

Огромна кула чији улаз чувају два гипсана лава која је специјално превезао Грга транспорт из Беча. Раскошна и пуна луксузног намештаја са кованим гвожђем на балконима и великом подземном гаражом попуњеном немачким аутомобилима. Са звучника распоређеним широм куле бије Радио Морава, наравно само са влашким хитовима типа онај "Љуљу љуљу љуљу љуј" који је стандардно на топ листи најпопуларнијих нумера.

У Влахалу не може свако ући. За почетак мораш двајес година да живиш у држави где је један од званичних језика немачки. Као друго, нећеш јебати Румунку на версаће постељинама у одајама Влахале ако за живота ниси изградио бар три спрата високу кућу у родном крају и ако ниси имао бар четири различите животињске врсте на огради. И треће, најважније, мораш да изгинеш да би зарадио место међ бесмртним влашким гастосима. Као и они брадати Швеђани са својом лошом копијом. То најлакше постижеш ако уморан возиш петнаест сати из Хамбурга па се закуцаш у камион који ти долази из супротног смера, тако успевши да се нађеш у дневном извештају Наде Мацуре.
Наравно, подразумева се да умеш да бараташ црним мађијама и да си бар двојицу комшија зајебо потуривши им неки зачарани артифакт у авлију.

Дивно место.

Linija dlaka ispod pupka.

Prosek.
Mrtvi prosek.
Srednja linija trapeza.

Fulam u Premijer ligi, Nikolas Kejdž među glumcima, Opel Kadet u srpskog seljaka, torta sa grožđicama i bademom tetke Leposave za posni Jovanjdan. Jedna od. Aritmetička sredina. Žvaćeš i smeškaš se kao "haha, ima petica, ima", ali znaš da nije to to! Ti ZNAŠ da fali jaja! I ovo nije fil, to su jebene žele bombone!
Kvalifikuje se, ali za kup UEFA. Prođe, ali kao druga u grupi. Prijavi se za maraton i nosi broj 31. Stigne na cilj, ali osma. Ceo život se lomi da sjebe kompleks i piša po sirotinji, ali, šta god pokušala, beznadežno zakucava na pola stepeništa.
Nema za tebe lifta do vrha i nikog nije briga što si kupila ploču Smešin Pampkinsa za četri evra u Bugarskoj. Nisi pokazala ništa. Ti si broj u masi. Glasačko telo. Deo intelektualnog tržišta. Publika u "Sve za ljubav".
Niko te neće pamtiti, odrasti i nauči da živiš sa tim.

On je poseban, on je izvan klišea, on na svet gleda sa cirostratusa. Prezire malograđanštinu, klasiku priznaje samo zbog toga što predstavlja fundament za avangardu, sve što je novo i nerazumljivo drugima njemu je vrhunac estetike i kreativnosti. Ne, on sam nije avangarda, već samo ljubitelj iste jer je to, zaboga, namenjeno samo odabranima.
Avangarda mu je u genima jer je njegov otac slušao EKV još dok su se zvali Katarina II, a majka je završila kurs modernog baleta dok su njene drugarice cupkale u KUD Abrašević.
Ako vidite nekog odevenog u crno-žutu kombinaciju sa tirkiznom maramom oko vrata, lebdećeg hoda i pogleda koji prolazi kroz ljude oko njega, znajte da je to ON - ljubitelj avangarde.

Прелазак са промаја варијанте на белу технику.

Sposobnost ili dar da možeš da sklopiš oči i ne samo najobičnije zamisliš nešto, nego to vidiš tako živo i tako jasno, da ne želiš otvoriti oči uopšte, a toliko si nešto jako zamislio da ti jeza prođe kroz kičmu.
Sposobnost da čitaš slova koja ti je neko napisao, da ih pretvaraš u slike u svojoj glavi i to slike od kojih ponekad izgubiš dah i gutaš knedle koliko te je pogodilo to što si zamislio.
Sposobnost ne samo da vidiš nešto i stvoriš sliku, već sposobnost da pored toga i osetiš, i odeš na neko mesto gde bi sada želeo da budeš a nisi, a opet maštom, ako je poseduješ, možeš makar delimično da budeš tamo, makar samo malo. Onoliko malo koliko ti je potrebno da preživiš još jedan dan.
Možda ne može da zameni lepotu stvarnosti ali ponekad je jedino što imaš.

E овако... Пре н'о почнем да серем, чисто да споменем једну стару пословицу... „У кафани ради ил' луд ил' пијан“. Асоцијација слична психијатрији. Као што психијатри временом сличе на своје пацијенте тако и угоститељи на своје госте. Ил' пак обрнуто. Дакле...

Кафана! Јебено тесна рупа без дна. Ђавоља варош препуна неограничених ресурса који продуктују море порока и чак више од тога...

Један од могућих ресурса, јесте „ракија“. Не шљивовица, не лоза.. Већ права греховача. Испечена искључиво у ђавољем казану. Сервирана у малој црној пиратској бочици са етикетом мртвачке лобање. Поседује особине посвађуше и при том унеређује своје жртве.

Е сад... Њене слуге су Конобари, у овом случају - демони, легални лопови -, који ти, својим комбинованим техникама, извлаче задњи динар из џепа, који си можда наменио за болесну бабу, оправку југа ил' за веренички прстен. Не матори, боли њих курац, они ће и то узети...

Можеш ли се супротставити? Па не можеш прика, немаш ти муда колико они имају адута. Један од понуђених јесте адут испод шанка у облику бејзболке, намењен за кривљење вилице и пребијање бубрега. Потенцијални разарач камења у истим за шта би инсистирали да им будеш захвалан, ако наравно дође до тога. И све то ради наплате дуга ил' пак фалширања неке песме која им пара уши. Н'о, да кренем даље...

Најзајебанији од свих – Газда. Познатији као „Луцифер“, шеф ђавоље вароши. Власник неколицине демона којима лично управља везаним концима као Ђепето Пинокијом. Он је тај баја, који крије своје рогове к'о змија ноге, бичује раднике зарад веће добити, малтретира госте јер су ружни и одвратни и немају новца колико њему треба, појебе сваку другу жену која се нађе на његовој територији, има пара и може му се...

А жртве.. Жртва си ти! Жртве су несрећни, пијани боеми пререзаних вена старим, кухињским, тупим, рецкавим ножем. Јеботеее,.. Ала то боли! Ма и треба да га боли јебем ли му нану, шта сече вене које пичке материне? Н'о, да се вратим на тему.

Они су залуђени типови, залуђени од абнормалне количине алкохола коју су унели у свој организам, уместо народњака који треште из дана у дан, они халуцинирају ехо разбијене чаше, 'место бабе од педес' и пет година виде младу конобарицу од седамнес' лета, коју непрестано штипкају за гузу. Ако и појебу нешто не гину им бар пицајзле ил' сифилис. У најгорем могућем случају пада и алиментација...

И зато брале, памет у главу. Ако загризеш овакав мамац, рђава удица ти не гине. Удица која се не скида тако лако...

Može da znači i negaciju na kraju rečenice.

Чудан ти је то осећај батице, врло чудан, можда чак, и превише. У чардаку ни на небу ни на земљи, у недовршеној кући Дуће Кломпара са погледом на аутопут и три сестре на Коњарнику долазим онако са грађевине где се јебавам са хилтијима и Циганима. Била је то, како каже комисија, најјача коканиђа која је овде доспела, а ја тек ушао у виртуелни свет дроге. Нема везе, нисам размишљао о томе, важно ми је било само да се мало опустим. Шмрк, шмрк, толико је јако да су ми се зенице спојиле. У јеботе! Мамаа! Лебдим лептепојо! Видим кућу одозго, леп кров има, морам признати, али јеботе, па ја лебдим. Околина ми све постаје мања и мања.. Ааааа! ТРАНС! У глави ми се непрестано врти мелодија саао рома, бабо, бабо, сао рома о даје, сао рома бабо бабо, ееее едерлези, едерлези. Иште бре Ганци у курац више.. Едерлезиии.. Аааа. Опет ми се појављује онај ганфер што тера оне ћурке у филму Дом за вешање. Који сам ја ово ђаво узео, боктепита. Пролазим слој стратосфере. Феликс Баумгартнер ми завиди. Већ сам се опростио и од ћалета и кеве, девојку немам јебига. Дужници, шта ћу вам ја, даље нисам мого. Рекс, једи само здраву храну и не дај да те дирају већ им кидај уши. Полако одлазим из мезосфере, а већ ми се полако приближава термосфера где ми машу астронаути из својих спејсшатлова. Готово. Мозак ми већ трокира, брммм.. Крај, хватам зјале горе. Мислим да сам најусамљенији човек на свету. Нигде никог. Одједанпут, осећам неку топлину, иако је све време било ледено. У даљини видим прве зраке Сунца.
Јутро! Што је најгоре, осећам неко гушење и шамарање. БАМ! БАМ! Прекид меморије! Враћам се у нормалу, а неки Цига ме удара лопатом по глави и видим Дућу Кломпара како се дере неком на телефону и каже да брзо дођу и да имају полумртвог човека овде. У том тренутку, говор ми је блокиран, али успех некако да му промрљам у браду: "Јао, Кломпару па 'де сад јеботе, требало ми је још свега пар милиметара до свемира!"

Količina tečnosti koja prođe kroz grlo, u jedinici vremena.

Lizalica bogatih. Kod nas je Chupa Chups kostao kao 4 obične lizalice, pa nam roditelji nikad nisu dali da ih uzimamo.

Svetlo koje umesto običnog prekidača ima potenciometar tj. može da se pojača ili smanji osvetljenje.

Једини познат случај коришћења придева "Красан" у српском језику.

Ovo opisuje dve izuzetno bliske osobe koje se retko kada odvajaju.

Ten koji se obično dobija leti, a karakteriše ga veoma potamnela i neretko crvena koža u predelima gde ista nije bila pokrivena pamučnom potkošuljom tokom izlaganja Suncu.
Naziv je dobila po jednoj subkulturi.
Za isti pojam u upotrebi je i naziv "šoferska boja".