Paradoksalno, pozicija koju shvatiš tek kad je svojim očima vidiš.

Pitanje koje mimoilazi nebitne činjenice, eliminiše višak obrazloženja i kanališe direktno u srž potrebe.

Alo bre, novinari glupi, što se bre ložite kada ovo kažu gejštine od holivudskih glumaca, strani sportisti i putopisni blogeri iz neke vukojebine, pa još i u naslov novinskih članaka turate?!?

Ovo je rečenica koju izgovaraju stranci kada prećute kako ih zapravo uopšte ne zanimaju kulturne znamenitosti Srbije nego hoće da kažu kako bi ti jebali ženu, sestru i najbolju drugaricu. Koga bre boli kurac da li se tebi sviđaju Srpkinje, idi jebi one pirgave britanske izrode i sidašice iz predgrađa Pariza, ustatejebem!

Pokriće za nečasne radnje.

Osoba koju roditelji nisu pravili u krevetu ili na zadnjem sedištu, kao što Bog zapoveda, već po kojekakvim vrzinama i budžacima, naprečac i kriomice.
Ergo i vrzinar bude takav: nedojeban, nedoklepan, zbrzan. Ništa ne ume da uradi kako valja i malo šta može da iščeka do kraja.

Индиректно.

Мајка, жена, ташта, ћерка.

Svuda izaziva zavisnost, samo na Kosovu nezavisnost.

Нова врста идентитета. Са другим народима смо се распичкали, опозицију немамо, а Звезда и Партизан смарају чим изађеш из средње школе. Пошто нам је држава обезбедила све вакцине одједном, појавила се прилика за нове поделе и такмичења ко ће бити бољи лабораторијски пацов.

Nema ribu; nikada je nije imao a kako stvari stoje nikada ni neće.

Нимало пробирљив педер из Шкотске.

Politički korektan izraz za prelaz naših para u njihove džepove.

Дођу тако времена, кад се човјек најео врућега љеба, нагледао ведрог неба, кад су му опанци виђели прашину свакога друма. Куд ли год баци око у висину, тај комад неба је већ видио, тај га исти мјесец у сутону пратио кући. Нема керета које на њега није залајало. Нема воде да му грло није оквасила. Понестало је пјесама које није чуо.

Покретач човјеков је жеља. Цио му вијек прође у жељењу. У угађању себи. Док жели жив је.
А човјек је ситница. Безначајна играчка у рукама грдне силе. Мисли да је битан. Понекад се уобрази, па умисли да се пита и са онима око себе. А јадан не зна да се не пита ни сам са собом. Не пита се ни са својом жељом. Зато му је у једном тренутку и понестане.

Понестане жеље. Нема више ничег да га одушеви. Нема тога што је више вриједно да му срце опет заигра. Ухвати га нека мучнина. Из стомака ка грлу га стеже. Подиђе га језа. Опет жели. Али не зна шта. Раздире га што не може никог приупитати зна ли можда он шта му треба. Зна ли доктора који би му рекао.

Приупита га жена, што се врпољи, што је ко на иглама. Зашто смире нема. Неће јој објаснити. Не зна ни он. Опет хоће, али не зна шта.

И тражи тако с времена на вријеме узрок свога јада. Можда га нађе, можда и не.
Понекад се покаје што је све жеље потрошио млад. Што не остави нешто за сиједе власи. Прође поред старе чесме, погледа је и прокуне, што је толко пио хладну воду после косидбе. Што не остави мало мерака за сјутра. Што не сачува жељу. Пусту жељу.

Dobijaju se na osnovu ''predrasuda koje imamo o pojedinim narodima''.

Претварање човека у одговарајући пријемник, зависно од облика информације коју треба да прими.

Ubica inspiracije. Zlo koje ne dozvoljava dolazak genijalnosti po redu vožnje na moždani kolosek onako kako to čini WC šolja, Sveti gral briljantnih ideja.

Delimično otvoren prozor, takozvani kip. Pri ovakvom otvaranju, položaj prozora podseća na položaj ruke esesovca entuzijaste koji je upravo dobio unapređenje u Gestapu.
Prozor se ovako otvara samo reda radi, jer je protok vazduha minimalan, a sve u strahu od smrtonosne promaje. Tako su se u ovom izrazu sreli dva srpska zakleta neprijatelja - promaja i nacizam.

Почетак и крај. Ако имаш среће. Мада не мора да значи. Мој се стари родио на патосу поред шпорета. Не фали му ништа. Вози кипера, куне државу и моју мајку што је родила дебила који се не шиша. Сврати некад поред пута, помузе државни камион, прода нафту и обрадује фамилију новим тевеом. Некад је знао да нас обрадује шунком тако. Јебига, била инфлација, радовали смо се мањем. Елем одох далеко.

Четири ногара, пар дасака и душек. То ти је кревет. Мој би га ђед склепао за пар сати колико је прост. Узео аљине, напунио сламом, метнуо преко буковине и Бог те веселио. Просто. Е па није. Кревет није прост. Кревет је најбитнија ствар у твом животу. Кревет те прати цијелог живота. Гдје год пошао. Кревет. Удобан, тврд, прљав, непостојећи. Ма и ледина је кревет.

Да ли му икад придајеш важност коју заслужује? Сумњам. А требао би. Ту се родиш. Он те окријепи кад се вратиш мртав уморан са посла. Он те успава кад дођеш урољан као стока. По њему си повратио. По њему си пишао док те још увијек болио курац за све, и једина ти мисао била да једеш и спаваш. Можда си и јебао на њему... По њему си скакао кад те неко трећи изнервира. Ту си плакао... Није правио питања. Тек би понекад шкрипнуо да те потсјети да није од камена.

Он ће те и испратити тамо гдје нема кревета. Кад милионити пут склопиш очи, он ће ти први рећи збогом. Ујутру ће осванути као и увијек. Али ти нећеш отворити очи по обичају. Милион и први пут нећеш се пробудити. И ето. Док пуцнеш прстом растанете се, а да ниси ни био свјестан колико сте били блиски. Кревет стари. Можда га запале после тебе. Сумњам да ћеш се бунити. А требао би. Тамо нема кревета. Има облака. Жуљаће. Знам да оће. А и бојим се висине.

Ђед се родио у збјегу, стари на патосу, ја на кревету. Вјероватно су зато одувијек више цијенили кревет од мене.
Лаку ноћ. И не шкрипи јебем те у слезену.

Apstiniranje od igara na sreću i kockanja.

Zvuk koji se oseća sa svih strana istim intenzitetom, duh starih vremena koji jecaju jer se više nikada neće vratiti. Prošlost koja stoji na prašnjavom zemljanom putu u starom kaputu, sa odrpanim koferom svoje prošlosti, koja nas sa suzama u očima gleda do kraja života. Niti se vraća niti odlazi, tu je, posmatra nas tim očima rasplakanog deteta i ne da nam mira. A uvek se sažalimo, proradi nam savest i ponovo to radimo, okrećemo se i gledamo uplakanu prošlost. Zarobljena u sećanjima, poznaje samo nas, ali ništa ne može protiv naše volje, nego eto, tu je. Stoji uramljena u našim sećanjima i podseća nas na sve naše greške koje smo napravili i koje tek treba da napravimo.
Prošlost koja je i dalje tu, sva ta sećanja, tu su, baš gde je to i kako je nekada i bilo. Nisu nigde nestali ti ljudi, tu su, samo za nas nevidljivi. Ako nismo pogledali na vreme retrovizor nećemo ih više nikada ni videti, jebeš mu mater.
Huk prošlosti nas razneži, te kolone izbeglica emocija i svega neizgovorenog izleti iz nas kao nezrela ptica iz gnezda, ali za nas prekasno…nismo na vreme bacili karte. Samo smo ih bacili na sto, eto, čisto da se vide, sada kada su bezvredene i kada je igra gotova.