Rakija najgoreg mogućeg kvaliteta. Sastojci i starost ove rakije se ne mogu ni laboratorijski utvrditi. Mogu da je piju samo ljudi kojima je jetra otišla još dok je MARŠAL bio živ, pa njome ubijaju vreme do ponovnog susreta sa istim. Jedina poznata stvar vezana za nju je to da se pravi u KADI, po čemu je i dobila ime.

Ideal za sakupljače sekundarnih sirovina.

Човек одређен да погине у случају рата.

1. Kada svi zaspu ili odu nekuda, on je tu da mi da minus.

2. On nikada ne ostavlja komentare, jer ne želi da pokvarimo odnos.

3. On prati moj lik i delo, više nego bilo ko drugi.

4. Mnogo puta je pominjan u mojim definicijama, te je dobrim delom zaslužan za moju popularnost.

5. Dao mi je jednom jedan plus. (Hejter mekog srca)

6. Da nije njega, ne bi bilo ni ove definicije.

7. Zbog njega se i moderatori povremeno pozabave mojim profilom.

8. Ja se zbog njega uvek osećam posebnim autorom.

9. Moj hejter napreduje, više me ne hejtuje odjednom, već lagano, definiciju po definiciju - što znaci da ja pozitivno utičem na ljude.

10. Glavni razlog - on je neiscrpni izvor inspiracije.

Eufemizam za: Odvratno je!
Nemam srca da ti rušim sneška kad se već toliko oduševljavaš i stoga ti neću konkretno napljuvati predmet diskusije, al' meni savest naprosto ne dozvoljava da klimam glavom na nešto što nije za odobravanje.

Неупознату дружину или дружину коју никад нисте срели или упознали чине најбољи другари Јанко и Марко. Они су увек заједно. Без обзира на то што их никад нисте видели, можете да будете сигурно у то да где је Јанко, ту је и Марко и обрнуто. Њих двојица имају још два другара. Они се зовy Курта и Мурта. Скуп те четворке није баш чест, али има случајева кад се сва четворица нађу заједно на једном месту.
Ако случајно чујеш да неко истовремено изговора имена целе дружине, то је знак да је неко нешто веома засрао, да су споменута само прва два другара, онда није ништа страшно.
Неупозната дружина живи у Пичковцима. Њихов завичај такође нико није видео и нико се није нашао у њему.
Временом, дружина је наишла на још неколико другара. Јанко Јанковић и Петар Петровић су њихови нови другари. Међутим, дружина је наишла на два непријатеља. Ђока и Пера су баш лоше особе. Где год се они помену, аутоматкси је сигурно да је ту неки хаос.

О овој дружини су нам најчешће причали наши родитељи кад смо били мали. Кад год ми не знамо ко је ''то'' урадио, увек би убацили неког од ликова неупознате дружине као актере тог немилог догађаја.
По свему судећи, цела та дружина је скуп веома лоших људи. Никад ништа добро нису урадили и увек су ту кад је направљено неко срање. Ипак сам их много заволео и својој деци ћу да причам о њима.

' Go to your room! '

Verovatno najstroži vid ukora/kazne koji su kadri da smisle prosečni američki roditelji. Tako je barem u njihovim serijama i filmovima a nemamo baš nekih većih razloga da sumnjamo da je i u pravom životu drugačije. Elem, slanje grešnog deteta u sobu, nezavisno od onoga šta je ono tačno, kako i gde uradilo ( obično je u pitanju pocepano zadnje sedište neke stare korvete ), spada u, kako se čini, najozbiljniji i najteži deo vaspitavanja malih amerikanaca tj. konačnog bolnog roditeljskog prihvatanja da im čeda, podgojena i sirota, nisu savršena. To saznanje obavezno sa sobom povlači brojna grupna savetovanja sa porodičnim psihijatrom kao i česte zajedničke izlete ( na primer, u tržni centar ) kako bi se, navodno, što lakše prebrodila trenutna kriza u odrastanju budućih naslednika. Školovani američki psihijatar će, naravno, uvek reći da se te stvari rešavaju same od sebe i da deci treba dati potpunu i ničim ugroženu slobodu. O eventualnom fizičkom kontaktu, jasno, nema ni govora – naime, očevi IPAK sačekaju da im ćerke napune 18 godina za to. Iz svega ovoga proizilazi da kada odrastu, mali Amerikanci postanu tako veliki zlikovci da im na celom svetu nema ravnih. Međutim, najvažnije je da su odrastali u zdravim i normalnim porodičnim uslovima...kopilad.

Energetsko djubre koje koristimo kada imamo višak para i manjak motivacije za učenjem.

Suprotno od alfa mužjaka. Štreber bledog tena, neretko sa đozlucima. Svuda ih nosi sa sobom. Po svoj prilici je edipovac. “Biće kako mama kaže”, misli on u sebi. Ne skida se s neta; on je hodajuća vikipedija. Uglavnom sluša new wave, indie. Nekako obožava Dorijana Greja. Kada ga vidiš u izlasku, poželiš da mu zapevaš onu od Idola: “Retko teee viđam sa devojkamaaa”. Jer, on sa ribama jednostavno ne ume. Prezire sve mediokritete, a gotivi samo ono “kvalitetno”. Dakle, kvalitetna muzika, kvalitetne knjige, kvalitetni filmovi. Idealista je i zato često upotrebljava glagol “iskristalisati se”. Pastelne boje su mu omiljene.

Bangavi narcis… Ne treba ti.

Problem sa kojim se susreću nogatiji ljudi u Srbiji.
Nedostatak brojeva ove ljude dovodi u situaciju da prvo pitaju da li uopšte ima njihov broj u ponudi, a ako ga ima, onda iz oskudne ponude biraju one koje im se sviđaju. Ovaj problem uglavnom imaju ljudi 50+, čamdžije, a što je manja sredina oskudica brojeva udara i na 46, 47.

Vrhunac nečijeg izvoljevanja. Poslednja stvar na listi želja, kao ona iz crtaća koja se proteže u nedogled, čija dužina teži beskonačno, slično koloni u Srbiji kad se deli fino upakovano govno za dž.

Ćufta u studentskoj menzi. Nikad ne znaš kakvo te iznenađenje očekuje unutra.

Večito sam. Hoće on da nađe curu, al' ne ide.

Рођење-1 година: Бациш први поглед на нови свет око себе и заплачеш се; бацаш из уста све што није сиса; бацаш у пелену све што ти се нађе у стомаку.

1-3 године: Бацаш први корак; бацаш све што ти наиђе под руку; бациш пелену; бациш сису.

3-7 година: Бациш флашицу; престанеш да бацаш све што ти наиђе под руку, а почнеш да бацаш само битне ствари (пеглу кроз прозор, лампу са стола, кључеве од аута у WC шољу); бацаш лопту; бациш лизалицу на под плавом чуперку у вртићу.

7-14 година: И даље бацаш лопту; бациш под кревет књиге после завршеног разреда; бацаш први шмек плавом чуперку из вртића, сада из истог одељења; бацаш лопту; бацаш лопту; бацаш лопту; бацаш га у WC шољу.

14-18 година: Изјављујеш љубав црном чуперку (иста, само се офарбала да би била кул) и бацаш порно часописе под кревет где су књиге, овај пут трајно; бацаш чуперак на кревет; бацаш први кондом у WC шољу.

18-25 година: Бацаш много кондома у WC шољу. Последњи који си бацио био је онај који је пукао; црни чуперак баца бидермајер.

25-65 година: Да би нахранио оног акробату што је побегао из последњег кондома пре него што си га бацио, бацаш све за шта се плаћа – смеће, џакове, земљу лопатом; све ређе бацаш плави чуперак (престала да се фарба) на кревет и најзад престанеш; бацаш рачуне и признанице за плаћену струју.

65 година: Бацаш лопату; бацаш први чек од пензије.

65-80 година: Бацаш много чекова од пензије; поново узимаш лопату и бацаш њоме земљу у гроб седог чуперка (природа је офарбала).

80 година: Бациш кашику.

Дилдо знања и мудрости. Ефикасност није загарантована величином.

Подјебавање некога на вербалном нивоу. Конфузија. Крајњи аргумент.
Урадиш неку "опаку" ствар, мислиш да си фаца и очекујеш да тај уради то исто. Али тек за који дан. Јер то је компликовано као решавање Гордијевог чвора. Једном руком.

Занимљива ствар је та, што би у 90% случајева, "увређени" непрекидно покушавао да понови дату парадигму. Наравно, безуспешно. Али, кад после неколико дана вишечасовног мучења коначно успе, онда је задовољан као Обама након још једног пасуља пребранца.

Školski primer za onu narodnu jeb'o ćar vajdu, rodila se šteta. Nov osigurač košta 25 dinara, može da se nađe i za 20 ako se uzme veća količina, međutim, lokalni ekonomski geniji su pomnožili tu cifru sa brojem svih osigurača koji će da im pregore dok su živi i došli do zaključka da to košta previše. Zbog toga se često radi licnovanje osigurača tako što se u pregoren osigurač ubace žice iz licnastog kabla po metodi "daj da stavim još dve, za svaki slučaj". Neki još veći ekonomski geniji su izračunali da prosečan domaćin svaki put kad licnuje osigurače izgubi ili baci desetak centimetara neiskorišćenog licnastog kabla i pronašli način da eliminišu to rasipanje materijala.

Rešenje problema je stavljanje eksera umesto licne tako što se ekser zakove kroz ona dva lima na kraju osigurača i onda nema šanse da izgori. Zanimljiva strana ovog ekonomskog projekta je to što sve može da izgori ako ima dovoljno struje, pitanje je samo redosled po kome će da gori, a goreće od najslabijeg do najjačeg elementa. Pošto je ekeser u osiguraču najjači, izgoreće poslednji, odmah posle televizora, grejalice, šporeta, frižidera, kompa, brusilice, fena za kosu, kose, glave, ostatka čoveka, tepiha, parketa, kreveta, ormara, muškatli i manje-više svega osim šamotne peći i stvari koje su pravili Rusi.

Fraza namenjena osobi koja je, po mišljenju onog ko tu frazu izgovara, poprilično stara.

Оно зелено из студентске мензе што кажу да је много здраво и има чудотворна дејства. Постоји легенда да су четири корњачице упале у ову супстанцу пре него што су постале Нинџа Корњаче (зверке најјаче), да Морнар Попај пије овакав шејк директно из блендера кад 'оће да се допингује, а међу студентаријом круже гласине да се конзумирањем бар два пута недељно развија способност обављања фотосинтезе на светлост из сијалице.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.