Опаска упућена типу на којем тестирају пиво са укусом. Марко Краљевић вероватно ради склекове по гробу од муке. У рату за овог лика тестостерони губе, а жртве су огромнe. Војска женских хормона не оставља преживеле.

Особа која пљуне шлајмару на зид у току играња жмурки. Неретко након овог кречења, наша омиљена друштвена игра би се завршила..

Мекана особа порозне конституције, како моралне, тако и карактерне. Клизав му је стисак, а плачан поглед. Преседи физичко, гузи се на социологији. Змија у недрима, глиста у души.
Штоно кажу, и реке се криве када иду линијом мањег отпора, а камо ли људи.

Румунескна карикатура кукавна човека. Испод скута пије ладно вино.

Ljudska osobina često potcenjena od onih koji je imaju, često preuveličavana od strane onih koji je imaju veoma malo, a takođe često nipodaštavana od onih koji je nemaju u svom srcu.
Dobrota ima moć da izazove osmeh i suze kada se izlije u svom punom sjaju u srce onoga kome je potrebna pomoć.
Takođe, dobrota je osobina koja polako nestaje pa je samim tim sve dragoceniija i dragocenija čak i među prijateljima.
Zbog toga odgovorno tvrdim da sam ja srećan čovek koji je u svoje srce primio dobrotu mnogih od vas u vreme koje je izuzetno teško jer vodim bitku sa vremenom za život supruge.
Dobrota mojih prijatelja sa Vuke me je naterala da napišem ovu definiciju i u komentaru objavim račune za pomoć mojoj supruzi.

Iskreno se nadam da ću jednoga dana uspeti da svakom od vas vratim makar delić vaše dobrote.

Можда најнепријатнији осећај који постоји. Колико год физички болови деловали страшно, ово стање психе је толико тешко да би физички било неподношљиво. Скуп свих непријатности и нелагодности на једном месту, у истом тренутку. Истовремени осећај туге, очаја, љутње, беса, страха, неверице, немоћи, шока, панике... најчешће услед нечијег физичког недостатка или неког непријатног или страшног догађаја.

Нпр. када кроз прозор аутобуса видиш момка од 20 и нешто без једне ноге; када видиш човека који је рођен без једне стране лица, тј. ока; или девојку којој је једна страна лица нормална, а друга виси као да је мртва; кад видиш васпитачицу из Дома за незбринуту децу која са тешком муком објашњава детету са Дауновим синдромом да морају да се врате у зграду дома; када те у супермаркету потпуно непокретна девојка у колицима замоли да јој додаш пар артикала са рафа и да јој из џепа извадиш паре да плати; када налетиш на вапај људи којима је за лечење од тешке болести потребна сума новца коју ти не може да зарадиш ни за 10 година рада; када на преглед ког лекара специјалисте пре тебе дође дете од 3 године коме мора се одстрани неки део тела захваћен тумором. Почињеш да сумњаш у све што знаш, сумњаш истовремено и у Бога, и у Дарвинову теорију. Питаш се како је Бог створио човека по лику својему, а лице некога може да изгледа тако језиво. Питаш се како смо ми по Дарвиновој теорији највиши облик живота, крај ланца еволуције, а ето, обичне морске звезде могу да регенеришу одсечене краке, а људи не могу ногу, руку, око, кичму или како не могу да регенеришу болесне органе.

И плаче ти се, и вришти ти се, и урла ти се, дође ти да побегнеш негде далеко од људи, да трчиш док се не онесвестиш од умора, да би можда тако заборавио оно што си видео; на тренутак ти кроз главу прође помисао шта би било да у кожи те несрећне особе; најцрње могуће мисли ти се роје по глави. Мишићи ти се грче, ноге ти се одсеку, срце лупа јаче, почињеш да се гушиш, одједном осећаш огромни налет нелагодности који те тера да вичеш из све снаге. У теби све јечи, али се тај одјек не чује као да је неко на твоје гласне жице ставио звучну изолацију. Стоји ти кнедла у грлу, свака реч остаје на уснама, чак ни сузе ти не иду него као да стоје само да ти мало пецкају очи и још више појачавају непријатност. Нема ничега осим гласне тишине.

И после неколико десетина секунди када прође први талас нелагодности, кад прогуташ кнедлу која ти је стајала у грлу, дубоко уздахнеш и само ти се отме једно тихо: "Јебига...", док настављаш даље поражен чињеницом да је теби уствари још и добро.

Strah od Deda Mraza. Endemska vrsta fobije - postoji samo u zemljama bivše SFRJ, kod ljudi koji su kao deca primali paketiće u društvenim firmama svojih roditelja. Za razliku od kapitalističkih zemalja, gde je gospodin Klaus najbolja reklama za igračke, te stoluje na najlepšem delu tržnog centra, ovde ulogu obavlja neko ko nema pametnija posla, nije gadljiv na hranu u menzi, pa time ni na zbunjenu i neuglednu decu čistačica i domara, koji u samoupravnom sistemu zaslužuju iste paketiće kao i deca direktora. Zabava za decu treba da ostane u duhu proleterijata, te tako nema suvišnog i neukusnog buržoaskog ukrašavanja. Jedna jelka, pometena sala, ugašeno svetlo i neki čovek maskiran u Deda Mraza po principu nešto crveno, neka kapa i nešto kao brada (pravu bradu nije smeo da ima da ga petogodišnjaci ne bi zamenili sa četnicima). Ako se ne može pronaći brada, može da posluži i plastična maska sa vašara, izrađena u rusko-rumenom stilu, nasmešena kao licemerni kinez. Pošto dece ima puno, kod deda mraza nema zadržavanja. Provuku te kroz mrak i gužvu, stave te u krilo kod znojavog crvenog čoveka, pod svetlost reflektora, škljocnu fotografiju, onda roditelji skoče na tebe iz mraka i odvedu te. Pošto si već u Deda Mrazovom krilu počeo nekontrolisano da plačeš, i sad ne možeš da se zaustaviš, roditelji brzo otvaraju paketić i daju ti žele zeku ili cipiripi blok. Smiriš se, pogledaš šta sve ima u paketiću i polako zaboravljaš na traumu. Lik Deda Mraza ostaje zaključan u podsvesti. Onda posle pet godina odeš kod druga čiji je tata automehaničar, da pogledaš ekranizaciju ,,It'' od Stivena Kinga. Dok se on i njegova sestra kikoću scenama iz filma, ti se znojiš i privlačiš sebi kutiju neotvorenog jafa keksa, koja vam je ostavljena za posluženje.

Не вара жену. Јебе то што има, друге га не занимају.

Констатација на жешћи трансфер блама. Ситуација у којој је интензитет нелагодности довољан да ти из пора физички истисне капи сланкасте течности, скотрљавши их потом низ неверицом наборано чело.

Jako iritantno pitanje poslodavaca. Ne libe se da ga postave iako posao nema blage veze s kompjuterima. Danas i najveći tutuban zna ponešto da iskuca ili pretraži na netu, pa i samo pitanje gubi i ono malo pređašnje težine.

Недавно сам кумовао. Бепче, девојчица.
Мама, тата, како ћемо?
Куме, да ми теби кажемо како нећемо: немој ове данашње кратеже и помодарије: Миа, Теа, Ива, Уна,Ања, Ења, Иња... Сара? Добили смо дете, а не чизму. Тара?! Па кад порасте, да слушам магупчиће како се хвале да су се пели на Тару... И немој неке Пелагије, Евпраксије, Геновеве и тако то. За све остало, куме, теби на вољу.
Дао сам детету име Милена. По заувек ми драгој особи, чији дан одласка рачунам као дан свршетка свог детињства.
Познајем три Милене: 20, 40 (замало) и 60 година. И све три ме гледају блаженим погледом и са осмехом, јер свака од њих мисли, најозбиљније мисли, да сам детенцету дао име управо по њој.
*
Провукао сам се некако кроз Славију у Краља Милана, па одмах десно у Милутина, узбрдо. На раскрсници са Његошевом "стоп" и пешачки. Његошевом, одоздо, од Цветног трга, иде она, држећа и утегнута. Памтим је из студентских дана - ништа конкретно: гледање испод обрва, ситан немушти флерт у пролазу. Препознао сам је упркос толиким протеклим годинама; она мене, таман и да је обратила пажњу, тешко да би.
Ступа на пешачки, корача као по манекенској писти, витка, усправна, свесна, "такете-такете-такете...". Ја држим крш у брзини на пола квачила, турирам да не угаси, узбрдица, а за мном колона.
Она мисли, ја турирам за њом...

У давна времена земљом су ходале две врсте. Људи и Клетници. Временом, прва врста је постала доминантна, Клетници су постали малобрнојни и углавом су се користили као терачи у средњовековним тркама зечева. Клетник је било крхко биће, висине неких метар о пол, великих стопала и објешених руку до пода. Кожа им је била прекривена коштано кожним плочицама а имали су и по пар очију и нос. Уши нису ни имали. Оно што је била главна карактеристика Клетника јесте веома јак и проламајући глас то јест крик. Када би се нашли у некој неповољној ситуацији били су способни да почну испуштати исти па су као такви кориштени и легалним тркама зечева на разним врстама, пријела, вашара и комишања. У та давна времена, коњи су били главно превозно средство па се паре нису могле улагати на "трку коња", него на трке зечева. Клетник је постављан на оближњу стијену, и биван је ошинут штапом од стране неког човека, непосредно пре саме трке, како би евентуално почео урликати и поплашити зечеве како би боље трчали. Након што се трка заврши, Клетник је у оближњој крчми кориштен као конобар где је служио свима, рум, виски, чај, рум и пружао разне врсте сексуалних услуга.

Zdravo. Verujem da ti je neobično što razgovaraš sa jednim božanstvom, ali znaj da se nemaš čega bojati, bez obzira što te ona gospođa na hodniku upozorava da mi je prošlo 23 časa od prethodnog Klozapina, ma šta god joj to značilo. Sledeću rečenicu ću ti izgovoriti glasom Dragana Nikolića u reklami za "Reno"... Da, ja sam Svetovid! Hmm, po tvom izrazu lica bih rekao da si čuo za mene, ali da ipak ne znaš puno. Pre nego što ti kažem nešto više o sebi, želim da zanemariš to zemaljsko ime koje piše na tabli zakačenoj za moj krevet. I da, znam šta je F20, ali kao što vidiš, govorim razumne stvari, držim spojene prste i veoma sam staložen.

Možda ne izgledam tako u ovoj formi, ali ja sam, pridrži se za stolicu - srpski vrhovni bog. Da, dobro si me čuo i vidim da sam s pravom bio siguran da to ne znaš. U svom izvornom obliku sam u oblacima i imam četiri lica, a sve to kako bih u bilo kom momentu sa neba mogao istovremeno posmatrati sve četiri strane sveta, ne toliko da bih video sever i jug, koliko da bih istovremeno bio okrenut i prema zapadu i prema istoku. Ne prekidaj me. Pitaš se zašto sam ovde, na zemlji? Neke stvari koje Srbi misle o meni mi smetaju, da ne kažem nerviraju. Ne mnogo, samo malčice iritiraju... i sada ću ti ispričati o tome.

Krenuću od Vidovdana, najvećeg srpskog praznika. Verujem da misliš kako znaš sve o Vidovdanu, da je to praznik koji proističe iz istorijskih događaja kao što su ona bitka kod Kosova Polja i Vidovdanski ustav. E pa nije! Nije, jesi li me čuo!?! Miran sam, miran, dobro mi je... Znaš, Vidovdan je slavljenje, pogađaš - MENE, boga obilja i rata. Tvoji su me preci slavili i mnogo pre tih događaja baš na tadašnji 15. jun svake godine, sve dok nisu greškom uvideli kako je prihvatanjem Hrišćanstva bolje da se ograde od paganskog božanstva. Ej, paganskog?!? Mrzim tu reč, MRZIM!

Nisam nervozan, kaiševi za vezivanje su tu zbog nekoga ko je pre mene boravio ovde. Kad smo već stigli do reči koje mrzim, nastaviću šta me dalje nervira. Lingvisti! Ponoviću ako treba - LINGVISTI! Pa oni se decenijama spore oko tumačenja porekla i značenja mog imena, te uzmu da razlažu "svet" i "vid" i onda to analiziraju. Ispadoh tako po nekim tumačenjima svetac-konjanik. Reci ti meni gde si video boga, osim u onim mejnstrim mitologijama da jašu konja? Svašta! Neki su išli dotle da su protumačili kako je "sveto" od staroslovenskog "svitanje", a ovo "vid" su čak nekom čudnom logikom povezali sa korenom iz indijskog jezika gde bi značilo "duvanje". Svetovid - jutarnji povetarac? Pa nećemo tako, drugovi! Moje je ime zapravo jedan najobičniji strajizam! Sveto-vid, tj. vidim čitav svet jer istovremeno gledam na sve četiri strane ove ploče na kojoj živimo... živite, jer već rekoh da imam četiri glave. Odnosno četiri lica. Uh, samo se iznerviram!

I moram ti reći za kraj šta me najviše nervira! Ko viče? Ne vičem! Dakle, nervira me onaj pederasti svetac Sveti Vid! Neki kultisti ga proguraše da ga slave na moj dan! MOJ PRAZNIK! Veruješ li to?!?! MOJ PRAAAZNIK! Čuj, Sveti Vid na Vidovdan?!? I šta me gledaš ti iz hodnika dok pričam s čovekom?!? Kakva nova doza Klozapina!?! Tišina tamo! Ček, evo dok ne dođu iz obezbeđenja oni bezbožnici sa istetoviranim krstačama da me vezuju, da ti kažem da ne ideš u očnu kliniku "Sveti Vid" nikada, jer je to sekta jedna obična, NA SVETOVIDOV KUMIR IZ ZBRUČA IH NATAKNEM BAŠ!

U slovenskoj mitologiji talason je slučajni prolaznik, čija se senka ili telo uzida u građevinu, po verovanju ta osoba umre nakon 40 dana, zbog toga su se zaobilazila mesta na kojima se nešto gradi.
Običaji se vremenom menjaju, menjaju se i zidarske veštine, tako da je danas talason prolaznica sa butovima punim celulita koji se talasaju.
Kada prođe pored objekta koji se gradi, uglavnom joj neki bauštelac dobaci sa zgrade ''Joj, mala što bih te uzid'o'', ili klasično samo zvizne za njom.
Međutim, prolaznica koju odmere sa skele, ne umire nakon 40 dana, već uglavnom promeni trasu kojom se kreće, ili u najboljem slučaju bude prcana od nekog zidara sa skele.

­
­
­
­

Marketinški slogan second hand prodavnice.

Za sve me je Bog dao. Za sve sam spreman i osposobljen. Nema te stvari koju ne mogu ili ne umijem. Samo reci.

Ako druge ljude zmije u džepu ujedaju, njegova otkida ruku do ramena.

Analizom ponašanja gostiju u kafani moguće je izdvojiti nekoliko tipova ličnosti:
1) Oni koji imaju i ne libe se da potroše
2) Oni koji imaju rijetko, ali kad imaju - ima cijela kafana
3) Oni koji imaju malo, ali okrenu povremeno bar jednu turu i
4) Oni koji nemaju, ali se zato šlepaju uz neke od prethodnih tipova.

Ćiril Stipsa je kombinacija prvog i poslednjeg. Ovaj mutant obučen je po poslednjoj modi, vozi makinu, ima gedžete sa poslednjeg sajma u Barseloni, ukratko - bogat kao Krez.

Ali, darežljiv kao Dino Merlin.

Predanje kaže da je jedan takav tihim glasom konobaru naručio litar-litar. Istog trenutka u kafani je zavladala grobna tišina, šanker se onesvjestio, ciganinu sa violinom je iz čista mira ispao zlatan zub, a odžačar je žurnim korakom krenuo da uplati životno osiguranje.
Onda su shvatili da se Ćiril šalio.

Pije kao smuk, ali tuđe piće, veseli se uz muziku, ali nema svoju pjesmu, ovo stvorenje ime duguje liku iz kanadske crtane serije "Rakuni".
Pristaje mu, zar ne?

Etalon za bol. I to onu podlu, u odsudnom momentu, kad se kroji sudbina. Maler, baksuz, zajeb. Ma nazovi kako 'oćeš. Štipa srce k'o dete mekiku.
Neki slegnu ramenima, izuste loša sreća i nastave da giljaju dalje. Drugi, po prirodi kolerici, proklinju Fortunu i očajnički pljuju u nebo, gnevno izazivajući Bradonjino strpljenje.

Opšte je poznato - ko pogodi prečku u finalu, direktno povećava nivo userstva druge ekipe za frapantnih 428%. Iliti, narocki rečeno - gubi meč 100%.

Темљно олизана површина до границе пресијавања, по узору на ону коју кер обради кад му газда баци остатке своје хране (конзерве паштете, месног нарезка, сардине...)

Таслачи у лифту.