Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama "Sport" , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).

A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,...pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.

I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.

Najjača tripčina od televizije. Ako imaš supstance, još bolje, ako nema, nema veze.
Sve vreme ide neka lagana repetitivna muzikica, hipno-glas koji pevuši tri reči, obrću se neke lopte, žirafa ti kaže "zdrawo prijatelju", niz neku česmu kaplje šareni želatin od kojeg se polako pravi lokomotiva, šareni međedi ti mašu, a to su u stvari saobraćajni milicioneri, koji regulišu saobraćaj sačinjen od kornjača, jazavaca i nekih još glodara, ne znam tačno šta su. I onda ti vrti neku spiralnu liniju i njišu se neke glave sa kapama i ulaziš polako u neki tunel, a uokolo sve neke ruke i ti kao overavaš sve te ruke i svi ti viču "bravo" i izletiš onda na naku livadu sa čokoladnim kolačima i kolač ti kaže "jesi mi dobar" i onda...

Jedan od neobičnih fenomena ženske psihlogije, i generalno uopšte ljudske psihologije i međuljudskih odnosa. Gledam u daljine, dakle pička je slučajna ili svrshishodna metoda ili nuspojava koju beta mužjak upotrebljava, da bi namamio humanoidnu žensku jedinku, ala bičarku.

Beta mužjak, ne treba biti epicentru, on je u ćošku vrti prstom oko čaše, dok pušta da se prividna intelektualna aura oko njega stvara. Ono što mačkice više vole od skrečovanja po Spužva bobu u vadžajni, jeste totalni bolikurac i sunovrat duše kod mužjaka. Niski kapci, samodestruktivnost, podočnjaci k'o u trauma hirurga u Nikaragvi, jedan pogled u njenom pravcu, and it goeeees..

Iz inata.

Mali znak pažnje. Nekad veoma popularan i efektivan način da pokažete đevojci za susjednim stolom koliko rado biste stupili sa njom u bliži kontakt.

A onda su počeli samo flaširane da služe.

Статистика каже да 100% (словима: стотину посто) асистената на државним факултетима чита Тарзанију и гледа културно- уметнички забавни програм Дневњак. То им је својеврстан прозор у свет одраслих, свет шале, сатире и живота генерално говорећи. Коначно могу једнога дана дјеци причати како су јебали, коцкали се, били пјани по десет дана у континуитету и пуцали нереалне паруштине на тикете. Ишли у Ноћни Бар код Грбавог и пенетрирали у проститутке за 80 марака. Како им је кафана 'Монако' била дом, не други, него први. Како је Маја била јако талентована али су је шутнули јер је превише промискуитетна етц. И поврх свега наведеног и још много чега другог- 10 просек наследниче мој ! Твој отац је Супермен. Ма шали се тајо, који црни Супрамен, само добра организација времена !

Gabaritna dama, od cirka 120 kila žive vage pa nadalje. Domaćinski popunjena, da preljeva. Hvatanje u koštac sa kapitalkom je samo za iskusne junoše koji umeju da kontrolišu situaciju jer se neiskusan pavijan, koji je do juče navlačio rolku vršnjaku, može lako zagubiti negde iza sedam gora.

Serije u kojima glavne glumačke role uglavnom popunjavaju duševno poremećene individue.

То је оно што кажеш када не можеш да одговориш са једноставним "мурш стоко пергава" или можда класиком "боли ме туки".

Леба, салама и кечап. Три чаробна састојка који, уједињени, дају довољно енергије да изгураш дан. За даном. Леб је ту да обезбеди угљене хидрате, саламура представља веома квалитетан извор протеина, док кечап своју улогу у оброку игра тако што подмаже залогај како би лакше склизнуо низ гушу, таман толико да се не задавиш, сиротињо.

Без обзира на стање у држави које све више подсећа на Мексико, милион незапослених и још два пута толико оних који диринче од јутра до сутра за минималац, на гломазне, споре и троме институције, на процват криминала, корупције и сиве економије, на контејнере који су толико запоседнути да им више не можеш ни прићи да бациш смеће, већ мораш да се у маниру Леброна Џејмса добацујеш са двадес' метери, на ријалитије као врхунац културних дешавања, на сечу плата и пензија и опште безнађе и психичко посрнуће, народ ипак није заборавио оно што је изнад свега наведеног, за њега најважније.

А, то је вихор и колоплет религије и национализма, сервиране од стране спреге државе и цркве, који из пепела уздижу духовну беду овог народа својим идолопоклонским песмицама, религијским баронијама, празним обећањима и бајкама о рају, што на овом, што на оном измаштаном свету, док вам за сво то време цегер секу и једни и други, односећи вам живот испред носа.

Но, верујте - биће боље.

Разрешен живота. Обућа коју добијаш када се уплетеш у причу за коју ниси имао довољно добро разрађен сценарио, а живот, та стара пријатељица ноћи, ретко уме да опрости крупне грешке у корацима. Тек се понекад, ретким срећницима, унесе у фацу, дубоко уздахне, прогута кнедлу и изговори: "Хајде. Још један пут. Последњи." Али ти ниси тај. Теби следује курчина. Моћ предвиђања је заказала, па си платио најскупљи данак погрешној процени. И тако, уместо у алигаторовој кожи, одједном кренеш да корачаш у бетонским гиљама. Ка својој последњој дестинацији, дну тихе, равничарске реке, која ће наставити да тече својим полаганим темпом, ма колико буран био живот оних чије кости почивају у њеном муљу.

Muzička podloga rezervisana za onaj period na svadbi koji počinje u vreme kada je i poslednji svesni (trezni, polupijani ili kontrolisano pijani) gost otišao, a konobari već uveliko rasklanjaju otpatke i slažu stolice na većini stolova.
Od orkestra su aktivni samo bubnjar koji jednom rukom čita poruke a drugom daje spori ritam, harmonikaš koji sedi, glavom oslonjenom na harmoniku i drema dok svira i matori pevač, toliko utrnuo da mu se čini da bi ovako mogao do prekosutra.
Za dva stola sede po trojica mortus pijanih i po jedan trezan koji čeka da ih vozi, a ispred pevača, zagrljeni starojko i mladin komšija, ljuljaju se i mumlaju nešto što bi trebalo da zvuči kao "Zaraaasleeeee su staaaaaze mooooje..."

Pička.

Neiskusan, mlad, zelen. Od juče. Bez puno znanja i iskustava. Sve mu je novo.
Opšte je poznato da novorođenčad nakon rođenja budu krvavi i mokri od raznih tjelesnih tekućina, izraz prvo asocira na kerove, mačke i druge životinje, mada se može primjeniti i kod samih ljudi.

Voditi jako dug razgovor preko telefona.

Fiksnog doduše, u ovim mobilnim novotarijama toga nema.

Navuk'o se k'o na nogu čarapa, naložio u maniru mladog majmuna. Ili hepo kocke, kako vam draže. Preko pora direkt u krv, a onda nema dalje. Zaraza teška.

Krajnji pokušaj izvlačenja iz govana. Vapaj koji bi trebalo da smekša i najbezočnijeg koljača trećerazrednog moldavskog horora.
Čekaju čoveka kući, nije red da se sikiraju. Evo, pogledaj slike nejači: petoro sitne dece, žena, baka. Dobro, baka je poluteška kategorija, nije baš nejač, ali poenta je jasna.
Jedno pomilovanje, ako može.

OK, nije to toliko loša emisija koliko ide na kurac, od naziva, koncepta, voditeljke i nadrkanih poluzvezda u njima. Ne kažem, i ja zamišljam da vodim Tanju Peternik u rodnu zapizdinu i da tamo ćutimo pred kamerama jer sam mnogo pametan i da kamermana teram da snima potok petnes minuta jer sam ja rod Tarkovskom, ali pošto u neko dogledno vreme neće doći do toga eto malo da pišnem na ovu snobovštinu. Kao prvo termin, neki nedeljni, pred ručak, valjanost, slušaj sine Vladetu Jerotića on je pametan ima 90 godina a vidi kako je vitalan sutra da ideš u biblioteku da uzmeš od njega bilo šta, pa onda ta glupost tv lica gde se autorka razotkriva kao klasična snobulja koju ipak pale samo teve lica a šta ćemo recimo s nekim profesorom koji beži od sveta, njega dakle nikad u emisiju Tanja, jel tako a, a on recimo izumo solarne ploče, a Tanja, a? E pa jebo te Vlado Georgiev, znam da to želiš mada on neće, jebaće te Marinko Rokvić, on je teve lice, jebo te Marinko znaš a njegovi sinovi nabili ti klinovi! Pa i ovo kao sav normalan svet može li debilnije kao to je tako zajeban život pa se tek ponekad spuste na nivo normalnog sveta majke nam ga svima nenormalne! I sva te debilna pitanja, to kopanje suludih podataka iz života gosta, i to trčkanje za njim poput kera i jadan kamerman obigrava s ove strane s one strane a čeka ga žena kući nervozna, a Tanja sipa li sipa, Marić joj dao podatke iz Udbe, pa onda udri Tanja udri do zore jebi kevu Živanu Saramndiću kolko je sarmi pojeo sa Oliverom Njegom kopaj Tanja Tapija pa ga ubij ponovo, ubij ako ti već ovi leševi nisu dovoljni, udri Tanja cepaj Tanja, Peternek Vesna Dedić Mojsilović Tanja!

Екипа проћелавих, паучинасто-брадатих, добрано забајателих студената филозофије. Последњи пут полагали ономад после статирања код Оливере Ковачевић у Клопци. Природно станиште је Студентски парк, уз обавезну двојку Апатинског, пљуге савијаче и кењање без граница. Омиљена реч им је естаблишмент. Домороци. Не јебу.

Женска торба, по узору на ону што носи поштар.