Kapitulirajući vapaj nesrećnika, sa još po kojim promilom nade u zadovoljenje pravde i konačnog isplivavanja iz gmaza.
U zavisnosti od ličnih tendencija aluzija ''neko'' može da predstavlja višu silu, boga, kosmičku ravnotežu, zakone prirode… kako god, vremenom se dođe do zaključka da ipak predstavlja samo slepca.

Подврста социјално напредних инсеката из категорије напасти која обитава с друге стране замишљеног рова друштвене поделе, групише три или више јединки у своју групацију и, логичном хронологијом догађаја, најчешћи је узрок томе што прва страна нема новчаних средстава за 500 грама мортаделе из Рода маркета нити воље да дрмне дупе за боље прекосутра.

Вонаби конобар у сеоској варијанти. Без њега не пролази ниједно шаторско весеље или гробљански ивент. Угоститељски вид мобе.
Али, послушник је више од конобора. То је онај тип што мотком гура накупљену кишницу са шатора, изналази најладније пиво, изнесе пред ортака тањир са кртином намењен за кума.
Стави на астал целу флашу жутог сока за стару мајку што воли неранџе, но трпи. Да више не трпи.
Часна функција резервисана за најцењеније и најпоштеније од свих рођака и комшија, која се прениоси с колена на колено.

Savet koji bi itekako trebalo poslušati i primeniti, jer će vam gotovo sigurno vrata na koja planirate da pokucate biti otvorena.

Klasičan spust kompleksašima koji se zgražavaju nad pojedinim poštenim da ne kažem ''prljavim'' poslovima. Probirači, lenje bube ili ponosna goveda, mada ni nema neke razlike. Ne može svuda biti ko u apoteci a i da je svuda kao oko guzice gde bi nam kraj bio.

Попрцкујући коментар којим испраћамо нечији пад, испуштање добара и уопште изненадне фејлове, са којима у суштини немамо везе. Реакције жртве могу бити разноврсне: од лајк а бос одговора "ма у реду је", преко мајндфакованог погледа истролованог телета, па све до срдачног општења с родитељима.

Inicijalna kapisla koja iz malog mozga povuče neka davno zaboravljena i uredno uskladištena osećanja, mirise i slike.
Pokreću ga potpuno indirektne asocijacije, slučajni susreti i neočekivani događaji, a u stanju je da u momentu pokrene lavinu misli koje razbucaju telo, uskomešaju vihore i na površini duše naprave dar mar, pravolinijskom putanjom pustošeći prolaz po sred mozga i ako je sreće, ponovo neprimetno kako su stigle, šušnu, nestanu, i za sobom, kao magijom, zatvore načinjenu štetu.

Туцана. Паприка.

Усмени приговор на повреду фер плеја.

Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.

Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu čistilica kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.

A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.

Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!

Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.

Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.

Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)

Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.

Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.

Đonara je prečista, nečista savest svih.

Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.

Nešto maglovito, nešto sitno i skoro pa nevažno, često zanemareno, u prolazu spomenuto, nešto nedovoljno. Kučina je neka blijeda riječ, od onih što same ne dolaze. Upari se sa tricom, tim još jednim nedostatkom mase, zauzme položaj u uglu sobe. Tamo nastavi da gleda u te i teži nuli. Kučina je talog vremena, ono što se izmigoljilo njegovom zelenom zubu, nešto toliko nevažno da ni vrijeme neće da ga pregazi. Nešto što mi niko ne uze i ne traži.

Kontriram, kontriram: te nevažno, te nestvarno, te ovakvo i onakvo, a kakvo god da je, i dalje nešto je. I ne samo to: to je nešto jako lično, jedan dio mene koji niko neće. Te kučine sa zida, što ni ja ne znam šta su.

Ako nečim pozitivnim hoću da je opišem, rekao bih da je kučina ono što je ostalo iza. Iza, da budem tako neduhovit, pučine i kurčine. Pučine koju sam možda htio, koja je metafora za štagod, neću da pričam o tome, i kurčine koju sam dobio, i o kojoj sve znate, ista je kao ta vaša i nema svrhe pričati ni o tome. Kad se sve slegne, i šteta i prašina po njoj, sve se i vidi, sve je jadno i javno.

Dobro, ne baš sve. Ostane nešto lijepo što sačuvam za sebe, što je oduvijek bilo tu, ali ga tek sad cijenim kad je to sve što mi je ostalo, što nije ni javno ni jadno. To već nikad nećete saznati, a pokušavaćete, samo da me raskrinkate.

Ali ima nešto još tu. Ta kučina, ne znam da li je moja, ne želim je sigurno, ali nema čija biti bez moja. Ne znam je li javna - svi je vide, niko ne primijećuje. Ne znam od čega je, od kakvog se dima naoblačila. Konoplja, kudelja, lan, paukova svila, ostaci ostataka, nemoguće ih reciklirati, upotrijebiti, uništiti. Sjede, vise, ničiji.

Пикник за оболелог. Подушје за живота.
Само тако се може окарактерисати количина ђаконија која се носи у болницу, невезано за дијету којој јадник може бити изложен или стање у коме се тренутно налази.
Без јужног воћа и сока од боровнице се не иде. И 200 грама кафе за сестру у смени, наравно.

Ne znam kakva je to mađija koja izaziva da svi, kojima je dokurčilo sve, spas vide u čuvanju ovih pufnastih, sporih, glasnih biljojeda koji su na granici retardiranosti. Ultimativna neostvarena pretnja jadnika koji više ne može da sluša o velikomučeniku Andreju, ne može peti put da polaže statiku ili (uspešno) smuva ribu koju muva tri godine. Zato su tu te ovce. I ta neka planina. I neki pašnjak na kome će iste pasti, a koje će dotični morati da brani od vukova, proverava na antraks i posle šiša i šta sve ne. Nemam pojma šta sve tu mora da radi, ni ja ih još nisam čuvao. Verovatno ni taj isti nema pojma kolika je to petljancija. Ali čuvanje ovaca je neka sigurna luka svakog gradskog deteta. Poslednji trzaj protiv sistema. Naravno neuspešan. Ali ipak, opcija uvek postoji, jer samostalno isključiti komp i televizor pa onda spaliti redakciju Blica i Kurira zahteva hrabrosti koju prosečna srbenda ima samo na internetu. Zato, sve je kul, trpeću ja još malo, a kad mi stvaaaaarno dokurči, odoh da čuvam ovce. Ali stvarno.

Akt skidanja košulje, pantalona, suknje, haljine, sakoa, čarapa i drugih odevnih predmeta koji na bilo koji način guše, stežu krvne sudove, izazivaju svrab, pritiskaju polne i druge organe ili se na njih mora paziti zbog gužvanja, prljanja, cepanja i istezanja, te izazivaju mentalni umor. Ovim aktom, ozbiljan, delatan, svrsishodan i planiran deo dana odlazi u istoriju, a počinje deo dana koji nikad neće postati deo bilo kakve istorije.

Razgaćivanje je gotovo uvek praćeno luftiranjem međunožja, podpazušja, nožnih prstiju i raznih dlakom-obraslih delova tela, najčešće brzom šetnjom po kući radi stvaranja optimalnog vazdušnog strujanja. U zavisnosti od godišnjeg doba, ritual se završava zavaljivanjem u komad udobnog nameštaja - u toplim mesecima, ili oblačenje apa drapa u hladnijim mesecima.

Део живља ван скупштине и владиних зграда.

Pičkast izgovor koji koriste ljudi kad ih uhvatite da slušaju na primer Cecu, ili šta se već u datoj sredini smatra za neprihvatljivo, šta znam, Brzi, Mocart, Braća Bajići, Vangelis. Kao, ja sam iznad toga, al eto da se spustim dole među vas da vidim šta se radi u nižim sferama duha. Aman čoveče ako slušaš Cecu drekni u svet ja volim Cecu, ja još spavam u njenoj majici! Živi s tim i brani svoja uverenja, šta ima kome da se pravdaš! Seti se da te Arkan gleda, sad dal odozgore il odozdole, zavisi od gledišta. Ne prenemaži se! Ako ti Štraparijada budi leptiriće u stomaku (odnosno leptirčine) drekni to svetu, pali Ladu, pa pravac Krajina, rikni ako ti se riče, rkni ako ti se rkće, grokći na kraju krajeva ako ti se grokće, nemoj da šapućeš u ta svoja sveže bezdlaka prsa. Budi svoj, al ne kako ti Fanta kaže il neka druga pišaćka Nju ejdž filosofije, nego rokaj svoju autentičnost. Ako ti lepo kad čuješ Pomoravske vrbake, to je to, podaj se rodnoj grudi, šta te zabole što ova tvoja prevrnula odma očima pa zabila glavu u tačskrin štrokavi, ko joj jebe mater, ja sam bre grana svaka moravskih vrbaka!

Mora da sam mnogo glup! Meni, bre, nikad nije dosta. Nije mi dosta kad jebem, celog života bih samo to radio, ali ima niz ograničavajućih faktora, nije mi dosta kad jedem i u tom kontekstu ova prejaka reč sastavljena od dve reči i ima smisla.
Moglo bi se naći još prigodnih upotreba, ali je najiritantnija upravo najčešća upotreba ovog besedničkog cveta.

Nekad je negde neko pametan, ili se samo tako predstavljao, koncizno naveo niz ubedljivih argumenata i, smatrajući da su jasni i neoborivi, uzviknuo: "Pametnom dosta", računajući da razumnom biću ne mora očigledne činjenice da razlaže na sitna crevca.

I Pandorina kutija je otvorena!

Danas svaka šuša promumla proširenu, veoma prostu rečenicu i likujući dodaje: "Pametnom dosta!"
Šta dosta, milosnu ti majku, šum koji si izbacio više nikad nećeš ponoviti, niti sâm razumeš šta si rekao, a poštapaš se nekom izlizanom frazom! Moraš umeti da odbraniš stav, a ne da se kriješ iza olinjale parole! Nije mi dosta, može biti da kasno palim, stoga objasni ili ćuti! Takvom retorikom pokušavaš sebe implicitno da uvedeš u svet pametnih, al' ne ide! Šupalj si kō crkveno zvono, što bi rekao panonski paor, mornar, tamburaš, govnar... Uglavnom, neki zanatlija, šta li je?!

Pametnom dosta! Ili nije?

Još jedan u nizu poliznačnih izraza u našem jezku. U primarnom semantičkom značenju je glagol koji označava umotavanje objekta u omotač radi njegove zaštite ili čisto dekorativne funkcije.
Pored primarnog, njegovo sekundarno značenje je u slengu, i varira od sinonima za dati/uvaliti do pomalo bukvalnog trpanja u pak.

Modernizovan kad je bal nek' je s' muziku izraz. Izdrkavajuća izjava prilikom bespotrebnog trošenja ogromne količine novca.

Repetito est mater studiorum što bi rekli pogani Latini. Nema dobra dok ne zagrzieš muški i ne puštaš dok rezultat ne dođe. U programu života nebrojeno puta ulaziš i izlaziš dok ne krene. Jednostavno , bilo šta da radiš moraš skupiti određeno iskustvo da bi prešao neki nivo. Na kraju, eno ti Neše Sline, šta uradi od života, a da ti ne možeš. Nisi pokušao druže.

Odustajanje kao neprijatelj ljudskog roda mora biti izbačeno iz upotrebe od strane junačke maksime „ ne jebe lijep nego uporan“. Pa čak i kad ne uspiješ nakon milion pokušaja , sudbina će naći način da ti nagradi trud na nekom drugom mjestu.