Кад ти цркне водокотлић, па мораш лавором.

Мењаш старе инсталације у кући. Развлачиш каблове у зиду, стављаш нове утичнице, прекидаче...
Треба ти десет прекидача за светло (претпоставимо толико, ради лакшег приказивања). Кад их донесеш из продавнице, сви су они лепи, чисти, ушушкани у оне кесице... Сви су исти. Као јаје јајету.
Онда дође време да их постављаш, да прораде, да почну да служе ономе за шта су намењени. Е, то је тренутак када читава та прича о једнакости пуца: један је за светло у предсобљу, други за кухињу, трећи за купатило... Један је стално у топлом и чистом, али га чвракају на сваких пет-шест минута; други је на хладноћи, промаји и под влагом, а пали се с мене па на уштап (подрум, шупа); онај за терасно светло још ређе... Итд. Одједном, не само да више нису исти, него су им судбине различите до непрепознатљивости.
А од чега зависе те њихове даље судбине? Од нечег баналног, скоро понижавајућег: од тога којим си их ти редом узимао са гомиле. А ти си их узимао насумице, јер је стварно било свеједно, јер су сви стварно били исти.

Pogrdan naziv za najčešće mladu djevojku koja još uvijek u potpunosti nije otkrila sve trikove gracioznosti hoda na visokim štiklama. Kobila ruparica je seoska kobila koja zbog nepravilnosti seoske infrastrukture, pod teretom najčešće korača po putu punom neravnina, gdje joj kopita stalno upadaju u rupe. Takav konjski kas je potpuno nepravilan, pa kobila hoda kao da je pijana.
Poređenje sa mladim djevojkama koristi se jer su mlade djevojke koje tek otkriju hodanje na štiklama nevješte u istom i često umjesto gracioznog hodanja, nabadaju i na ravnom putu, pa neodoljivo podsjećaju na kobile ruparice.

Biće iz srpske mitologije sa telom žene i glavom ćurke.

Покушати да скренеш фокус са главног догађаја на мањи и небитан.

Stavljati nekome reči u usta.

Остављено говно испред нечијих врата.

Мозак човека у Србији који се одшколовао, оспособио да ради и ствара, запослио у струци, поштено зарађује... Остао је у Србији и примењује своје знање, а није отишао "преко".

Iritantni, snobovski, valjda akademski fensi rodjak od "ne znam". Dodavanje još jednog glagola u ušima onih koji ovo koriste verovatno ostavlja utisak finoće i intelektualne superiornosti, dok kod normalnih izaziva želju za nanošenjem povreda ovim prvima.

Krađa.

Život u okviru, u prokletoj avliji.
Zona komfora iz koje se veoma teško izlazi, a i zašto bi?
Osećaj moralne, a pomalo i fizičke dekadencije.

Jutro startuje kako običaji nalažu, kafom... gorkom kafom. Neka gorčina ubije osećaj dobrog jutra, da te spusti na zemlju iste sekunde. Zašto započeti dan kako treba, i uopšte se radovati još jednoj prilici da uradimo nešto na ovome svetu, kada nam osećaj gorčine može ubiti želju za svime odmah. Još ako je cigaretica tu, pun pogodak. Smrad iz usta, tvoj smrad od života je upotpunjen.

Možda nismo svesni, ali ta gorčina koju kafa donosi je i naš život.
Krijemo se od sunca.
Koristimo stimulanse da ostanemo budni, da preživimo još jedan dan.
Osećamo gorčinu.
Smrdimo i propadamo.

Život ide dalje, dan se nastavlja. Kafa ostaje, gorčina ostaje. Ne, nije to volja za dokazivanjem... želja da se uradi nešto korisno. To je jednostavno napredak, ili nazadovanje? Hm? Pogled je usmeren, samo napred, u izvršenje zadataka.
Novi vidici? Ne.
Novo znanje? Ne.
Preživimo još jedan dan? Da.

Nova kafa, nova cigareta, stara gorčina. Ista gorčina... od srednje škole, fakulteta, raspada porodice, nemogućnosti formiranja iste. Emocionalne smrti, straha od vezivanja. Gorčina. Uvek ista gorčina. Dan je isti, mesec je isti, godina je ista... sve je isto. Možda se akteri promene ponekad, ali su sve to iste glave, isprane, bez budućnosti, bez prosperiteta, ali sa nekom svojom gorčinom i problemima.

I dan se završava, gorak, usran i smrdljiv. Plovi se u neke druge vode, sa one strane realnog. I dolazi novo jutro, i nova gorka kafa, ali stara gorčina. Bez ikakve volje da se kafa zašećeri a cigara izbaci.

Do kad?!

Veoma
Iritantna
Pojava
Kojom
Osoba A
Inače debil
Pokušava
Da saopšti
Osobi B
Inače živčano fragilnoj
Neku
Nebitnu informaciju
Tako
Što će
Nakon
Svake
Riječi
Lupiti
Send.

Dabogda poginuo.

Попуњавање рупа и неравнина на метафоричком зиду, које су остале као последица претходне везе. Врста "глет масе" се разликује од особе до особе - неки користе кежуал јебачину, неки удомитеље, неки трпају дрогу у вену, неки гледају филмове итд. Као и код правог глетовања, процес ретко успе из првог пута, па је често потребна друга, некад и трећа рука.

Неопходно је у сваком случају, као што ни окречен зид курцу не ваља ако није изглетован, било каква будућа веза или однос ће бити курац све док се ова друга врста глетовања не одради.

Bilo koje zanimanje, ako zvuči dovoljno zajebano. Nije bitno da li su izmišljena poput life coacha, ili stara sa novim nazivom, poput menadžera stada, bitno je samo da nađete naziv koji što manje otkriva o tome šta, i da li zapravo, radite.

Reći "Mama, tata, trljam pičku ispred kompjutera da bi napaljeni hindusi drkali" je velika sramota, ali reći "Mama, tata, ja radim kao web-cam model" zvuči kul i moderno. Šta li ona sad to radi, garant neko programiranje (jer sve što zvuči komplikovano je programiranje 1000%).

Оно шта је битно док причамо са комшијом друге вере.

Povik svih neplaćenih pripravnika, stažista i volontera za vlastiti nemar, nerad i neprofesionalno ponašanje na radnom mjestu. Izgovaran najčešće u trenucima revolta zbog besplatnog rmbačenja ili uslijed namjernog previda za koji mnogo ne mare, jer ne dobijaju naknadu za posao koji rade.
Pošto ih država ne plaća, nema ni realnog metoda da ih kazni sa sitne prestupe koji nisu sankcionisani otkazom.

Nizak i jako kurčevit lik. Za razliku od stip pandana nema snagu da se na nju vadi, pa često dobija preko pičke lajave.

Posao iz snova svakog Srbina. Zašto bi ustajao svako jutro, odlazio na posao, mučio se u nekoj fabrici, kad možeš da radiš nešto na internetu? Avaj, prosečan naš građanin, uglavnom slabo ima predstavu šta je to "nešto" Nije on ni imao vremena, da se tehnološki i informatički opismeni.

Bežao od kurira pozivara kao mladić. Tukao se u redu za hleb i mleko. Borio se na ulici, za bolje sutra. Dobio pendrek na Terazijama, suzavac ispred skupštine. Proveo tri meseca na topu PVO. Oženio se, dobio decu, jurio na sve strane da ih prehrani. Pa kad je i mogao, da nauči da radi nešto na internetu? Naučio je malo nešto društvene mreže. Zna da tvitne, da lajka ili šera neki dobar status a i komentariše bogami ponekad. Možda bi on sada posle svega, i naučio da radi nešto preko interneta, ali nema vremena - mora da sruši Vučića. Preko interneta, naravno. Samo da se ta sitnica završi, i eto bolje budućnosti za njega, njegovu decu i unuke, perspektive, posla. U nekoj fabrici. Za par stotina evra. Ne posla na internetu, naravno. Nema on vremena sa tim da se mlati.

Trajno mentalno oboleo.

Najviši stepen loših vremenskih uslova.