- Где је столица? Ко ће да ми је донесе?
- Ево ја ћу професоре.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------- Ај редар иди по креду!
- Нека ја ћу професоре.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------- Треба ми хемијска, заборавила сам у зборници.
- Изволите професорка (долети из претпоследње клупе).
--------------------------------------------------------------------------------------------------------- Бранко, сине, зашто мораш толико да се чепиш професорима?
- Ја се не чепим, ја волим да помажем!

70.000 година п.н.е., негде код, шта знам, Килиманџара.

Мбо се питао зашто се пробудио сам. Саплеменика није било нигде. Ватра се давно угасила, и Мбо је био жедан и гладан. Устао је да потражи своје саплеменике. Пролазећи поред пећине, видео је гомилу великих мачића са врло дугим очњацима. Изговорио је на свом шкљоцавом језику еквивалент "мац мац мац!!!" и раздраган кренуо да се игра са њима. Није ни стигао да види лавицу.

2000 година п.н.е., Мемфис, Египат.

Кнум-штапхет је чекао већ доста времена у главној одаји. Волео је да игра жмурке, иако је углавном он био онај који тражи. Или онај ког ударају у зуцама. Или онај који проверава да ли има крокодила у реци на дан купања.
У сваком случају, први пут игра жмурке у пирамиди. Рекли су му да броји до 10000. Затворили су врата да не би гледао, иако Кнум-штапхет никада није варао. Седми пут се забројао, али нека. Он не вара. Мало му је било чудно што је тридесет радника затварало врата, али нека.

1453. година, н.е., турска опсада Цариграда.

Алија! Алија! Шта смо рекли?
Тркамо се!
Тако је. Ко се први попне на врх зида, добија бачву алве!!!
А баклаве? А баклаве?
И баклаве!
То! Алах је велики!
Јашта!
Јеее!
Стани, алија! Узми буздован.
А, океј.

2011. година, н.е., Нови Београд, неки стан у блоковима.

Милане!!!
Реци, кево.
Опет си скувао виршле у паковању.
А кево, знаш да не знам да спремим виршле.
Нека сине, ту је мама.

You've got one new message.

" Krešimire, stoko jedna! Nema ni mesec dana kako smo raskinuli, a ti ni da me pozoveš da mi čestitaš rođendan. Bezdušniče! Drvo jedno! I rekla sam ti da ćeš ti da platiš onaj luster koji sam slučajno razbila, kada sam te gađala saksijom, jer se to ne bi ni desilo da me nisi prevario. Kretenčino jedna!"

Reply:

" Važi, bejbe, nije frkić. Odbij mi od plate. Cmok!"

- Kako izgledam, a?
- Odlično. Samo bi mogla daaa... Hmm...
- Šta, reci?
- Pa mogla bi da se obriješ pre nego što te mobilišu. Sa svim ovim sranjima oko Severne Koreje i pičkih materina, čovek ne može biti siguran kad će da krenu po kućama.

- Kelner?
- Reci?
- Imaš li ladnog, al da je stari format ?
- Stiže... Čaša?
- Ne treba. Daj ga flaširanog.
- Čista je, vidi.
- Neka, ja to po savetu lekara, u rinfuzi... radi crne džigerice.

- Novi šef stručnog štaba FK Stojnik je gospodin Petrušević. Možete li nam reći kakve su ambicije vašeg kluba?
- Mi želimo da igramo. Fudbal. Brz i moderan. Kao Barselona, Bajern ili Real.
- Da li ste svesni da ste član opštinske lige Sopot i da ste poslednji na tabeli?
- Ja kao šef stručnog štaba, napominjem da ćemo dati sve od sebe. Taktički potkovani, disciplinovani i to.
- Čime se vi bavite?
- Ja sam vulkanizer i berač malina.
- Aha. A u vašem štabu se nalaze još?
- Pera mesar, Žika koji gaji kukuruz, Mile vlasnik bifea i vikar Arsenije.
- Vikar?
- Da. Ima iskustva u sportskim priredbama. Jednom je igrao protiv Rogače 5 minuta, i slomili su mu nogu.
- Nogu?
- Da. Levu. I onu drugu. Ali tad je imao 64 godine.
- Kako će vam on pomagati?
- Ima kod kuće tablu na kojoj može da se piše. Znate ono veliko zeleno, kao u školi u sva 4 razreda. I tu crtamo taktike, 4-4-3 ili 5-3-5. Znate to majku mu!
- Da. Četiri razreda?
- Da. I to je previše.
- I kako će vam još pomagati?
- Pred svaki meč će govoriti našu molitvu.
- Koju?
- Daj Bože da se skupimo.

- Što si potonuo brate, vidi na šta ličiš?
- Ma šutnula me Marina.
- Opa batice, penal!
- Ma napenalila me je k'o Nemca, zbog nekog baletana.

- Vidi kakve ribe. :pokazuje sliku:
- Šta je bre ovo? Lešće jebeno? Sklanjaj mi to s' očiju.

.........................................................................

- Kako je bilo na žurci, jes' upoznao neku dobru pičku?
- Jesam kurac, bio na mrtvom Lešću.

- A što si ti dolazio sad iz Novog Sada? Sve mi to možemo sami, trebao si učiti tamo.
- Neka, deda, imam ja uvek vremena kad se nešto radi. Ta, ne mogu samo posle da dođem na gotovo!

- Ako ne položiš taj ispit-imaćeš posla sa mnom!
- Mani se, deda, položiću ga kad-tad, ako se ja ne jedim, nemoj ni ti.

- Uči, da obraduješ dedu! :suze u očima:
- Učim, deda!

Još uvek učim. Nazire se kraj, izem li ga, daj mi još koji mesec samo. Šta god uradio u svom životu, sa diplomom i u belom mantilu-ostaću ti dužan doveka. Hvala ti na svemu.

Гледајући са прозора кроз дурбин вожд прозбори срдито: "Шта ради онај Добрњац, 'уста га јебем?!" Војвода Јаков га гледа смешкајући се у брк.
- "Па пошаљи Стеву бећара на лево крило, говедо једно неопевано!", настави вожд да се нервира, иако је само питање времена кад ће Турци бити потучени до једнога.
- "Затвори пенџер, Ђорђе, бије промаја.", војвода Јаков покушава мало да му скрене пажњу.
- "Пенџер, пенџер... Јеб'о те пенџер! Имаш српску реч прозор, мани ме с тим турско-чобанским речима.", одбруси му вожд љутито.
- "Добро, онда затвори прозор, брате. Уби ова промаја. Богами уби.", замоли га војвода још једном.
- "Боли вас опозиционаре, да простиш, курац.", затвори вожд прозор, те настави: "Немате власт, али нисте ни одговорни."
- "Како нисмо, па ово је и наш устанак!", на то ће Јаков. "Не разумем што се тол'ко нервираш, Ђорђе. Поцепаће их наши јунаци к'о Младен сланину."
- "Хајд' у пизду материну, сад ме насмеја право." кроз смех ће вожд. "Ма нервирам се... зашто - ставио сам педес' дуката на овог Стеву бећара да ће да побије више од двадес' и шес' и по' Турака, а данас му нешто слабо иде војевање."
- "Ау! Ниси треб'о то да играш, црни Ђорђе.", одма' му рече Јаков.
- "Што, море? Па у форми је још од самог почетка буне.", погледа га вожд сав зачуђен.
- "Повредио се 'номад кад је Хафис-паша навалио на њихову чету. Једва стоји на леву ногу.", објасни војвода Јаков апсолутно стручно као Горчин Стојановић.
- "Ма шта велиш? Како то нисам знао, о јеб'о ме коњ!", раздера се Црни Ђорђе громогласно. "Ех да сам знао, не би' га ни луд ставио на 'артију."
- "Ја ти предлажем, ако дозволиш, да не гледаш то више. Само џаба кидаш живац. Ја сам неки дан узео лепе новце, а нисам никако глед'о шта се дешава. Тако се ваља.", мудро му даде савет Јаков. Свака му је ка' Горчинова.
- "Којекуде, хајд' да пробам. Можда ми се тако боље посрећи. Даће Бог!", понада се вожд да можда ипак није све изгубљено.
- "Него да опалимо ми партију шаха?", предложи војвода ноншалантно.
- "Ма да, бре! Таман да убијемо време док они не заврше.", трљајући руке сложи се вожд.
- "'Оћеш црне или беле?"
- "Чекај, ти Црног Ђорђа питаш да л' хоће црне ил' беле?", приупита вожд војводу гледајући га као крава мртво теле.

После само 5 минута војвода Јаков направи шах-шех. Црни Ђорђе тад обори све фигуре, преломи таблу о колено, те узе белог краља, стави га на пањ и осече му главу.
- "Шах-мат." вели он Јакову, те опет узе дурбин и отвори прозор.