Вечита дилема кладионичара, који нису сигурни која од ове две методе им је до сад била мање баксузна. Обично се појављује код оних кладионичара, који играју 5 тикета дневно (минимум!), али често не заобиђе ни ове са мањим степеном заражености. Наиме, познато је да су многи играчи сујеверни и да сваки од њих има неки начин призивања среће. Неки имају своје срећне оловке за испуњавање листића, неки мисле да ће им срећу донети то што циркају вопс док гледају текму, а неки полажу своје наде у семенке и кикирики. Покушаће све живо само да на крају пљуште говна по њима. Има и оних који мисле да ће имати више среће ако уплате тикет на шалтеру код добре рибе, док гроб риба доноси несрећу на нивоу црне мачке што прелази пут. Дакле, у мору тих "ритуала" се налази и ова дилема: пратити или видети на крају шта је било? - питање је сад. Већина њих често мења мишљење о томе који избор ће им донети срећу. Нервирање им не гине, шта год да изаберу.

Ćale kad ti udari ćušku za tvoje dobro.

Moj biciš. Mislim da niko na svetu više nema takav. I neće nikad imati.

Nije to neki od onih, steroidnih, vrsta koje imaju po sto brzina, i isto toliko dodataka. Ma kakvi. Ni blizu. Moj biciš je od dodataka imao samo dva blatobrana i zvonce, koje nije radilo ni kad smo ga uzeli. Imao je i kočnicu, ali samo zadnju, nožnu.

Sećam se da je u početku bio ljubičaste boje, ali posle toga je farban još sto puta, tako da nisam sasvim siguran. Sećam se da naš prvi susret nije bio onako lep kako bi mnogi pomislili. Kada su sva deca imala nekog BMX-a, ja sam morao da zaglavim njega. Jedna brzina, koju moje tada male noge još nisu mogle da dovoljno isforsiraju. Bio je to veliki ženski biciš koji sam vozio stojeći. Nije bilo vremena da se sedne, jer trebalo je okretati te pedale sa rotacijom prečnika dva metra. Ali, malo po malo navikavali smo jedno na drugo. Kad treba da odem do drugara, a ja na moj biciš i stižem sa sekund. Nisam vam rekao, ali moj biciš je imao prilično tanke gume, i u vreme kad sam malo ojačao niko nije mogao da prestigne moju furiju. Cepao sam cestu na dve pole.

Vremenom je počeo da tandrče prednji blatobran, pa sam ga skinuo, " da ne smeta". Isto tako je ono zvonce otpalo. Kao i zadnji blatobran. Vremenom. Ali on je išao. Čuj išao, leteo. I sećam se da nikad nisam morao da ga nosim kod majstora, kao moji drugari svoje BMX i steroidne biciklove. Padne lanac, s vremena na vreme, ali sam se toliko ispraktikovao, da sam ga namešto u punoj brzini. Nogom. Levom.

Sećam se da je uvek imao neki svoj zvuk prilikom pedaljenja. Međutim, to mi je ubrzo postalo interesantno, čak i neophodno. Jednom sam se uplašio da se pokvarilo nešto jer ga nisam čuo kroz celu jednu ulicu. A onda sam skrenuo, i bilo je sve po starom.

Mnoge godine smo izvojevali on i ja. Moram priznati da nisam nijednu devojčicu vozio na njemu, ali mogu se pohvaliti da sam jednom prilikom vukao četiri džaka kukuruza na njemu. Nije se ni zaljuljao.

Sve je to bilo lepo dok jednog dana nisam video da ga tata rasklapa. Kaže vozio ga i u jednom trenutku mu pukli prednji rogovi. Nije mu bilo spasa. Uzeo je sic i još par stvari i spojio sa još jednim koje je tu dugo stajalo pokvareno, i od njih napravio jedan bicikl.

Setio sam se kako sam plakao kad sam ga prvi put dobio, a sad mi je bilo krivo što nisam ja bio taj koji je sedeo na njemu kad je pukao.

Da se bar drugarski oprostimo.

Ili ime bilo kog drugog fudbalera, kod naših komentatora idealno za pauzu posle kraće priče o utakmici koju trenutno gledate. Gotovo je nemoguće odgledati utakmicu bez takvog komentara.

Onomatopeja vađenja pampura koja imitirana u odgovarajućem trenutku nagoveštava okolini da je opasan šliht u toku.

Svako kome se prezime završava na ić.

Preteča hotlajna, ženska osoba sa seksi glasom vam govori vreme.

Титула коју добија свака репрезентација која игра против наше, неважно на спорт.

Узвик охрабрења које углавном старији бебопазитељи упућују малом детету које је управо оверило бетон или сличну тврду подлогу, а све у циљу инстант одагнавања страха, скретања пажње и превенције епске дерњаве. "Није ти ништа, добар си", у амбалажи звонке похвале.

Tri američka veterana. Tri ratna havera. Česta imena koja su značenje proširila i na tipove karaktera. Sada bilo gde u svetu možeš da naletiš na nekog Džimija recimo, ili ma kog od ostala dva Dž.

Džimi je Džimi, i tu nema mnogo priče. Nevičan ljudima, niko ga do kraja nije upoznao. Ne snalazi se baš u ovom svetu, ne sviđa mu se sasvim, želi da ga menja, a ne može da ga promeni. Zato je Džimi tiha, umetnička duša, zamišljen, stalno zagledan u nešto, odsutan. Podizači raspoloženja, alkohol, "jedna žena odnela je sve" ljubavi, Pink Flojd i često zatvaranje u sobu i sebe su delovi Džimijevog lika i dela. Kasnije, ako doživi to "kasnije", brada, zapuštenost, neki truli brak, uz malo sreće dete koje ga vuče napred, i neko čistokrvno umetničko delo koje mu je život dozvolio da ostavi svetu.

Džoni je lepotan, mladi šmeker, kicoš, mangup, nadasve dobar momak, koji je kasnije napravio par grešaka u životu. Brz, previše brz, divalj, iskren, jednostavan, jednako pun manira i uličnih fazona, zavodnik, tip kog bi matorci zvali na partiju šaha, decaci na fudbal, tašta na nedeljni ručak, Siniša u reprezentaciju pa i da ne zna himnu... Ipak, Džoniju se nešto uvek desi pa da tu tuđu ljubav prekrije sažaljenje, seta. Zagriju mu plahovito srce, pošalju ga u rat... Ili poveruje džukcima da je posao čist. Možda je gurao tamo gde ne sme. Ako je Džimi dusa, Džoni je srce. A kakvo je to srce ako ne krvari. Pod stare dane, muva se bircuzima, i dalje doteran, prave kičme, stara škola. I svi koji ga znaju, nakon razgovora sa njim, zagledani u njegove odlazeće korake, sa uzdahom pomisle, a "mogao je da bude veliki, samo da je malo manje 'igrao za raju i zanemariv'o taktiku'". Samo ta raja mu onda i ostane, sve hoće svoje.

Džek. On je jak, ćutljiv, mračan. Uvek tu, na kraju nekog šanka, uvek sam, jer je tako hteo. Spartanska snaga, lakonski odgovori, čelična pravda. Ako je Džoni jednostavan, Džek je binaran. 0 i 1, dobro i loše, crno i belo. Voliš ga ili ga mrziš. Kao i on tebe. Njega zadesi dilema, izbor, gde nema crvenu i plavu pilulu, već gomilu izlaza, opcija, borbi, bekstava... I on zagrize najveći komad, obuhvati mnogo ljudi koje želi da zaštiti, primi najviše udaraca, bez ijedne reči, žalbe, i jedino što ga posle održava živim je saznanje da je ostao dosledan sebi. Džek ne pravi kompromise, radi ubeđenja ide rukama na nož, nožem na metak, Jugom u Budvu. Poraz je opcija, predaja ne. Muda od dijamanta.

Oni su trojka koja bi mogla da sarađuje samo na putu za Oz. U stvarnosti, Džoni traži priču, ljude, osmehe, zaborav na sat, bekstvo od misli, Džek ne voli društvo ljudi, ali ni samoću, i trazi prikrajak, okrajak, kutak, gde je dovoljno blizu i daleko, sve to dok Džimi u begu, tamo iza roletne, stvara novi svet.

Најнебитнији месец у скупу од дванаест. Такође у њему се завршава Шкорпија, а почиње Стрелац. Да није Чеде Чворка, не би ни знали шта је Шкорпија, још дупла. Најнебитнији знак. Сви су неки лавови, тигрови, овнови, стрелци. Ретко ко је шкорпија.
Некада је било ту нешто са 29. дотичним месецом, али се и то изјаловило. Хтели су да га учине битним, али је тежио небитности, што му је и основна особина.
Новембар је нешто као и четвртак. Дан пред петак. Месец пре децембра, када је иначе људи свуда унаоколо због сијасет слава, нових година и осталих верских и политичких творевина.
Срање од месеца.

Događaj koji se odigrava u kupatilu za vreme potencijalnog uključivanja česme. Umesto česme proradi tuš,k oji je uključen ostavila osoba koja se prethodno tuširala. Tuš često poprska nesrećnog ukućanina.

Poruka u boci, konkretna i vrlo jasna.

Rečenica kojom počinjemo neko pojašnjavanje stvari, ali se i ograđujemo da nismo pobornici toga što pričamo, već samo iznosimo činjenično stanje.

Kokoške koje odbijaju da jedu kukuruz i ostalu hranu koja je nastala iskorištavanjem čoveka i njegovog rada. One smatraju da su i ljudi živa bića i da imaju pravo na život i slobodu, a ne da, zarad njih, budu robovi svakodnevnog rada na njivi. Njima je jasno da i čovek ima centralni nervni sistem te da i on oseća bol, patnju i umor. Primećuju takođe da ljudi, od teškog rada na njivi, postaju malaksali i grbavi i zaključuju da nije u redu da oni prolaze kroz sve to samo da bi kokoškama bilo lepo. One nikako ne mogu da shvate druge kokoške koje, samo zarad dobrog ukusa kukuruza, mogu da gledaju kako se druga bića muče i pate.

Reakcija svakog Srbina koji voli vaterpolo i košarku na konstataciju da je glavni sudija Grk, Hrvat, Slovenac, Crnogorac, Mađar, Španac, Rumun, Bugarin, Japanac, Englez, Samarićanin, Šiptar, Arapin i, krajnje, Srbin.

Претварање новчане суме које неко поседује у неки од предмета интересовања. Практикује се на различите начине за различите социјалне групе.

Majka vašeg muža koju ne znate kako da oslovite.

Logout na srpskom.

Еталон за постојаност, чврстину и неодступање. Чак и клисурине показују већу живахност покрета кад ошине ветар од овог музичког мага, који је савршено свестан да је сам по себи довољан да буде у центру пажње, те му није потребно чак ни више основних покрета сем маестралног пребирања по џитри и померања устију ради испевавања Лејле и осталих му светских хитова. У међународном систему мера, 1 Клептон одговара збиру 3.74 клисурина.