Ako je crkva velika ne moraš mnogo da se krstiš

Neki (za priču nebitno) grad u Srbiji, random leta Gospodnjeg. Asfalt puca od vreline, sve javne česme presušile, šačica cisterni sa pijaćom vodom orbitira po gradu. Jednu od njih je okupiralo nekoliko zaludnih klinaca, koji su, pošto su se osvežili, međusobno počeli da se prskaju vodom uz ciku i smeh. Gomila penzionera koja čeka na red raste, a sa njom i opšta nervoza.

Bakica iz gomile, bolećivim glasom: ,,Deco moja, izvinite što prekidam vašu igru, ali da li bi ste mogli malo brže? Stara je baka, ne može da stoji dugo po ovom suncu."
Jedan od klinaca: ,,Što si izlazila po ovoj sparini kad vidiš da si nevaljašna, mogla si večeras u šetnjicu, buahaha."
Druga bakica iz gomile: ,,Sinko to nije lepo od vas uopšte. Pa treba i mi da živimo.."
Neki levi klinac: ,,Ma da, samo se vi naživite, a nas, da prostite, ko jebe, jel da? Hahaha, nema ništa od toga, čekaj red baba. Biće vode za sve, vidiš kolka je cisterna."
Deda, nosilac Partizanske spomenice iz četr's prve: ,,Slušaj mali, jesu tebe mama i tata učili onu narodnu koja veli da ako je crkva velika ne moraš mnogo da se krstiš, a? Požurite malo, nije vam je otac u amanet ostavio!"
Klinac: ,,Ne znam ti ja stari te crkvene gluposti, ćuti tu i ne talasaj po mnogo."
Deda: ,,Pa i vidi se da nisi nikad kročio ni u crkvu ni u manastir, bezbožniče jedan!"
Klinac: ,,More oprem deda, ščuo!"
Deda: ,,Hnjo hnjo hnjo. Opremio ga je deda već, samo još da pozoveš tu svoju nekulturnu majku da ga uzjaše. Ajde sad paljba, dok ti nisam ovom štapinom dočarao malo manastirske atmosfere iz Crne Reke, ako me razumeš!"