Aplauz na otvorenoj sceni

To je kada se vraćaš sa slave nekog rođaka, iz najveće vukojebine koju možeš zamisliti, nakon što si celu noć lokao i jeo osušenu, masnu ovčetinu, jer ti je deda preko puta rekao da nema šanse da se napiješ ako izujedaš jedno dva kila loja.
Napolju mraz štipa za obraze, škripi sneg pod čizmama, a ti tabanaš dva sata do asfalta, sa nadom da ćeš stići autobus, koji tom idilom prolazi svakog četvrtka.
Dokopaš se nekako puta, pošto si uz put pročitao, mokraćom na snegu ispisana, imena svih idiota koji su bili na istoj slavi sa tobom, a koje se nisi ni trudio da upoznaš. Duvaš u dlanove, razmišljaš da li da zapališ još jednu pljugu, a u ustima imaš osećaj k'o da si celu noć bio prikačen na auspuh.Iza krivine, nekih dvesta metara udaljen,pomalja se autobus, lagano se spuštajući zaleđenim putem.
Već te hvata prijatna obamrlost od pomisli što ćeš se uskoro zavaliti u sedište, natući sluške na uši, i odkuntati sedam, osam čuka do kuće, kada krene igranka. Prvo se gotovo stidljivo javi leptir u stomaku, a nedugo potom počne da zavija, kida i boli, sa nedvosmislenom porukom nadolazećeg proliva. Izbor se nameće sam po sebi, tako da ti više nije važno što ćeš propustiti bus, već istražuješ okolinu, tražeći bilo kakav zaklon gde bi se mogao olakšati.A okolo sve belo i čisto. Da ti treba čačkalica ne bi imao od čega da je napraviš. Neki rudimentiran ostatak trna, na nekih pedesetak metara ispod puta, je sve što ti se nudi. Trčiš, a na snegu, iza tebe, ostaju u žurbi pobacane stvari, ranac, pa jakna, onda(zbog nekog kurca si i nju skinuo) kapa, šal. Svlačiš pantalone u poslednjem trenutku, i dok se spremaš za nirvanu, začuješ trubu autobusa.Gore, na putu, majstor je zaustavio autobus, i uredno te čeka.Vidiš kako se lagano naginje na tvoju stranu, jer saputnici nesebično komentarišu tvoje dupe kraj trna, pa se svi tiskaju na tu stranu da imaju i vizuelni kontakt.
E, jebi ga, sad ti nema druge, nego da se nečim obrišeš, pokupiš razbacane stvari i uđeš u bus.Dok ulaziš, onako crven, pogleda uprtog u pod, čuješ nekog idiota kako kaže:
-'ajde malo da ohrabrimo druga, a onda krene aplauz i zviždanje, k'o da si na snimanju kviza, rekordne gledanosti.