Bajka

Bila jednom jedna mala lepa zemlja. I teško se u njoj živelo. Ipak, ta zemlja je bila izuzetno srećna jer je imala grupu ljudi koji su sebe nazivali "vlada". Bila je to mala, ali probrana grupa ljudi, posvećenih svom poslu i narodu, koji su danonoćno i bez prekida, ne žaleći sebe, radili kako bi narod bolje živeo. Ali nije imalo pomaka na bolje.
Jednoga dana, neko se doseti da postoje zemlje u kojima se lepo živi, te se malo bolje raspitaše u čemu je razlika. Rekoše im da tamo postoji neki čarobni zapis zvani Zakon. Onda vlada reši da uzme i da te magične zapise prepiše. Tako i bi. Uzeli su prvi magični spis i prepisali ga, te legli da spavaju.
Kad su se ujutru probudili, uključili su kutiju sa slikama koju mnogi nazivaju i prozorom u svet i videli kako je sad sve što su napisali odjednom postalo stvarnost. Zahvališe onome ko te slike pušta iako ga već oni i plaćaju i, osokoljeni ovim uspehom, krenuše dalje da prepisuju. Njihovoj sreći ne beše kraja jer svakoga bi jutra iznova videli kako je narodu sve lepše i bolje i od sreće i euforije nastaviše da pišu još i još i još...
Jednoga jutra, čudna buka ih probudi i lupnjava pred vratima. Otvorili su vrata i začuđeni videli kako se okupio narod. Prljav, u pocepanoj odeći, mršav, zakrvavljenih očiju.
- Zašto su vam tako velike oči? -upitaše članovi vlade.
- Nisu velike, no smo zbog gladi smršali, te nam više dolaze do izražaja.
- A zašto su vam tako velike uši?
- Jer nas već godinama pravite magarcima.
- Ali ljudi, mi nemam tako veliku baštu, zašto vam svima iznad glava štrče te poljoprivredne alatke?
- Da vam lakše jebemo majku, figurativno!