Baki

Srbi imaju premnogo izuzetno glupih reči i fraza. Ne znam da li je od osiromašenog uranijuma, specifične kombinacije turskih gena sa našim, ili nas je jednostavno Perun napravio od ovce, al ih ima retardiranih, pa da ga jebeš. I jedini način da se za vreme jednog životnog veka podigne nivo neidiotluka zahteva mnogo vremena, strpljenja, ulaganja i još više gasa i šibica. #nonazi.

Jesen je došla u moj kraj, jebiga. Ptice se cimaju na jug, lisni tepih je prekrio blatnjavu kaldrmu, dok se nebeski vitraž boji olovnim oblacima spremnim da mi skecaju dan. Enter: Đomla. E, sad, Đomla nije običan Đomla, kakvog zamislite kad kažete Đomla. Ne, nije ni Mladen, sin zemlje, domaćin čovek sa dobroćudnim osmehom i punim srcem, koji je počeo da ćelavi još za vreme rudarskog fakulteta i čije bi barem jedno dete MORALO da bude nazvano Džiodud.

Đomla je kul lik. Za sebe, naravno. Prešao je sve živo na svetu što je ikada moglo da bude zanimljivo. Ložio se na hentai, a onda na masne gotičarke, a onda na oba. Ložio se na samuraje, pa na vikinge, kaže za sebe da ume voleti, al su cure kurve, pa ne kapiraju kad im recituješ Balaša i veruje da društvo voli hronično dosadne fejs-komičare sa gorim forama od Ivana Ivanovića. Nosi majice sa V izrezom do pupka, da se vide izdepilirane grudi. Mnogi kažu da je Đomla čudan lik. Ti ljudi su u pravu.
On ne vidi šta je loše u tome da se devojci priđe rečima „Mala, imaš dobre dojkare“, on veruje da je JAKO smešno kad lik padne i kad Šojić traži 5 jajcadi.

No, Đomla prilazi, masna mu kosa leprša na vetru a Humel mu jakna prži zenice koliko odbija Sunčeve zrake KAKO TI USPEVA JEBOTE, NEMA SUNCA, EJ, KAKO MOŽEŠ DA SIJAŠ KO DA TE MUVA ONAJ LIK IZ LAJANJA NA ZVEZDE, PA OVO NIJE HUMANO, ČOVEČE. Đomla prilazi, prešabanska koreografija pozdrava sa određenim likom, koska i zagrljaj sa drugim, okreće svoju bubuljičavu facu ka mojoj malenkosti: „Baki, imaš žvaku?“. Baki. BAKI. BA-KI. Ne, srce, nazovi me kakvim god poganim imenom hoćeš, šoraj mi po familiji od askurđela na ovamo, ali me poštedi svoje zamišljene kuloće. Onog trena kad smo ti i ja tom nivou da mi se možeš obratiti sa "baki", zvanično prestajem da cenim sebe kao živo biće.

Zanimljivo je što ustaljeni bakiji obično retko idu u krdu, već za sobom imaju svog klona. Bakiklon je nešto drugačije fizionomije, ali jednakog ponašanja: odlučni sitni koraci, blago klimanje glavom, presvetle uske farmerice i crna jakna sa znakom za skretanje na rukavima ili preko grudi. Baki prečesto ima određene hobije: obajvljuje fotografije novoupecanih skobalja iz neke tekuće bare u blizini grada, voli svoj skuter (onaj kulji baki ima motor) i Golfa dvojku. U javnosti sluša muziku preko zvučnika na telefonu. On je dete Partizana, crna ovca društva, veran do smrti.

Bakići su relativno nenasilni, dok ih neko ne isprovocira, a onda se u njima budi sila Odinova i furija Godzilina, ustaju vukovi sa onih poslovica koje smatraju vrhunskim delima svetske filozofije i glečeri kompleksa ruše vakuum mraka koji pada na oči. Izdrkavali su ih u osnovnoj, kad su se klizali na stepnicama i bili buckasti, pa imaju unutrašnji bes i komplekse, koje puštaju iz sebe balaveći za testosteronom napumpanim badžama u oklopu. Kod kuće im mama i dalje briše senf sa obraza. Uveče cepa LOL.

U osnovi, baki je nežna vrsta, koju su previše bili kad je bio mali, pa je sad degenerik. Uvek mu je smrdelo iz usta, nije imao devojku dok nije pronašao jednu koja je htela da se osveti ćaletu i išao je sa razrednom na drugarsko. On je nešto kao nuspojava onog zla koje dečica imaju potrebu da ispolje prema nekom jadničku koji je imao tu nesreću da se slomi stolicu na prvom danu u školi, ili kojeg je učiteljica morala da cupka na krilu, jer nije imao muda da se odvoji od roditelja na poljskoj nastavi. Baki je nešto što treba lečiti.