Dok uspavljujem ćerku, kroz prozor dopiru zvuci grada.
Drndava sedamnaestica će morati da napravi bar još jedan krug pre odlaska na noćni odmor.
Šum auto-puta iz daljine već predstavlja monotonu pozadinu svake moje aktivnosti.
USkoro, za sat-dva će samozvani bajkeri početi da istresaju frustracije iz detinjstva na svojim "ljutim zverima" (tešim se, uskoro će zima, pa ću se bar njih ratosiljati).
Prebiram po glavi - Bir Fest je gotov, nema koncerta u Areni, nema nikakve utakmice, dakle, dobro je, ništa vanredno - biće prosečan broj pijanih ludaka koji se deru kroz noć.
Uz uobičajenih par patrola interventne, 2-3 vozila hitne pomoći, jednu VIP pratnju, može se očekivati prilično mirna noć, sve do prve jutarnje sedamnaestice.
U tom trenutku, ćerka mi poslednim atomom snage saopštava ono o čemu je ozbiljno promislila:
"Tata, sreća da ovde nema petao, da nas ne probudi ujutru."
"Da, mila, sreća je...Mada, ume i to da bude lepo, kada te petao probudi."
