Ovaj nažalost čest sindrom pojavljuje se kod zaljubljenih momaka svih životnih doba, i definiše se kao opsednutost jednom devojkom i neshvatanje realnosti i njene nezainteresovanosti. Elem, dok naš zaljubljeni momak uzdiše, pati, voli, i razmišlja samo o svojoj Jaroslavi, Protinoj kćeri ili nekoj trećoj, ona se uveliko taslači sa pravim tarzanima, ni ne pomišljaći na njega, ili prosto ne znajući da on postoji. Epilog je takav, da naš junak (ili anti-junak) shvata da je ovaj svet zapravo vrlo okrutan, i da nema mesta za šmokljane. Tu mu se slama srce, i on pada u depresiju, ili ,u boljem slučaju, opameti se.
Ahh to je ona. Lepa Protina kći. Vidi je, kupa se na reci. Kako je samo zanosna i prelepa, ahh.
-AAAA manijače jedan bolesni, došao si ovde da me gledaš perverznjačino jedna, marš.
Ali ne, ja te volim svim srcem svojim, sve su mi nevažne naspram tebe!
-Marš jebem ti mater bolesnu, idi kući drkaj!
...
Princezo javi se, dve i po godine smo taoci inata, ma šta ti je?
-Halo, ko je to?
Djole ovde, zar me ne prepoznaješ?
-Kakav Djole, koji Djole??!
Pa Djole znaš, bili smo zajedno pre dve i po godine, i onda si otišla sa likom koji je furao tarzanku. Znam da me i dalje voliš, da si to uradila iz inata, ali ponos ti nije dozvolio da mi se javiš.
-Aa ti si onaj Djole kilavi. Dečko, jel s tobom sve u redu? Zaboravila sam da postojiš posle drugog seksa sa Šomijem. Nauči prvo da jebeš, pa onda recituj ta svoja sranja.
