Beg od sreće

Gledaš ljude oko sebe, uočavaš kako liče jedni na druge. Kopija do kopije, na sebi nose pečate raznih autora. Kreatora tudjih života. Prihvatili su život onako kako im je serviran, nisu sposobni da sami pronadju svoju sreću. Pomisliš na to kako si do juče i ti bio takav, bio ali ne više. Sad si potpuno svestan, probudio si se. Pročitao si brdo knjiga, čitao poeziju, shvatio si sve te umetnike. Misliš da samo oni znaju šta je sreća. Pišu o velikim ljubavima koje se nikad ne mogu ugasiti, ne mogu čak ni izgubiti onaj početni zanos, žar kod njih traje čitav život. Ne primećuješ njihovu nesreću, njihove ljubavi su prekinute dok su bile na vrhuncu. Tužni ljudi koje je život izšibao, oteo im iz ruku sve što su imali, ono u šta su verovali, sad nesposobni da prihvate gubitak, sede i pišu. Idealizuju trenutke svoje sreće, žive u snovima, prošlosti koja im ne da mira. Pokušavaš da živiš njihov san, učiniti se da ono što imaš nije vredno, da to nije sreća. E tu si se zajebao. Kao onaj pas koji je noseći kosku u ustima video svoj odraz u reci. Učinilo mu se da je koska kod onog drugog psa veća, skočio je u vodu i izgubio onu koju je imao.