Bespotrebna upornost

Već je podne, sunce pripeklo, lovac sa svojim psima to jest psom, Nemačkim ptičarom, jer mu se Posavski gonič opasno smorio i odgonio sam sebe do kuće, pokušava da ulovi bar još jedan komad divljači, jer prepelica koja se nalazi u rancu očigledno mu nije dovoljan ulov. Hoda satima po brdskim predelima, pušku ne nosi već je vuče za sobom, što bi se reklo od vrućine muda mu se oznojila. Pas dahće, jako plazi jezik, vode nije pio jos od onda kad su se odmarali kraj potoka. Gladan, već nekoliko puta je kidisao na prepelicu, koja se u medjuvremenu usmrdela, Lovac ljut na splet dogadjaja, iako mu je teško ne želi da odustane, misli se u sebi, necu ni kako ja 'ocu! Odjednom spazi polje žita. Odmah se setio lovačkih priča, kad je vrućina, fazan 'oce u žito. 'Ej, eto prilike! Ćukn'o je psu da se spremi, jer sad je šansa. Ne razmišljajući o posledicama. Poče gaziti žito trčećim korakom u nadi da će uplašiti nekog fazana i po drugi put danas raspaliti pušku! U punom zaletu, urlajući, dok se pod njim mrvi pšenica umesto fazana ispred njega izleti simpatični čičica, brka, sa vilama u rukama i blagim osmehom, inače gazda te njive. Tad je lovac shvatio kol'ko je sati, da je već prošlo podne i da će mu se uskoro smrknuti ako nešto ne preduzme.

Uspeli su da naprave kompromis, za štetu nanetu u polju. Čiča se ''složio'' da uzme uz prepelicu i Nemačkog ptičara.