Princip po kom funkcioniše ljudsko biće zvano čovek. Igra koju svi igramo, jer tu smo gde smo- u ovom vremenu.
Samim svojim postojanjem, vezani smo za vreme. Rođenjem smo pobegli od vremena kada smo bili fizički van sveta. Prohodavši, pobegli smo od vremena kada nam je svet bio ograničen na puzanje. Ali, i pre toga, puzanjem, pobegli smo iz jednog vremena. Potom bežimo u vreme kada postajemo đaci školarci, a pobegli smo od vremena teške zajebancije.
Bežanjem od jednog, bežimo ka drugom vremenu, za koje će takođe doći vreme kada ćemo, ponekad i pravovremeno, pobeći ka nekom drugom vremenu. A u tom bežanju od vremena- ono prolazi.
Kako ide vreme, postajemo sporiji, a vreme brže leti.
Kod nas se to vidi na prostim primerima. Mnogi mislima beže u ONO vreme (spavanje u parku, pare u svakom džepu), većina mladih beži od vremena kada bi trebalo da se osamostale prihvatajući moderne izgovore ovog vremena. Ljudi koji rade poslove koje ne vole, takođe se trude da ubiju to vreme i pobegnu od njega...
Najstrašnije je što deca, uz pomoć roditelja koji su se izgubili u međuvremenskom prostoru, uleću u mašinu i od malih nogu beže od toga da budu deca. I vreme provode šminkajući se, a previše njih ne znaju ni kada je vreme za korišćenje atmosFerski lepog vremena, pa beže od vremena uz pomoć kompjutera, istih onih preko kojih ste i pročitali ovo. Bežeći od vremena- da ubijete vreme.
A ta deca halapljivo jure da budu ljudi i kada budu to postali, poželeće da pobegnu u neko lepše vreme. Jer, univerzalan izgovor za mnoge ljude danas je- nemam vremena.
Vreme je za vreme.
