Bežanje od vremena

Принцип по ком функционише људско биће звано човек. Игра коју сви играмо, јер ту смо где смо- у овом времену.

Самим својим постојањем, везани смо за време. Рођењем смо побегли од времена када смо били физички ван света. Проходавши, побегли смо од времена када нам је свет био ограничен на пузање. Али, и пре тога, пузањем, побегли смо из једног времена. Потом бежимо у време када постајемо ђаци школарци, а побегли смо од времена тешке зајебанције.

Бежањем од једног, бежимо ка другом времену, за које ће такође доћи време када ћемо, понекад и правовремено, побећи ка неком другом времену. А у том бежању од времена- оно пролази.

Како иде време, постајемо спорији, а време брже лети.

Код нас се то види на простим примерима. Многи мислима беже у ОНО време (спавање у парку, паре у сваком џепу), већина младих бежи од времена када би требало да се осамостале прихватајући модерне изговоре овог времена. Људи који раде послове које не воле, такође се труде да убију то време и побегну од њега...

Најстрашније је што деца, уз помоћ родитеља који су се изгубили у међувременском простору, улећу у машину и од малих ногу беже од тога да буду деца. И време проводе шминкајући се, а превише њих не знају ни када је време за коришћење атмосФерски лепог времена, па беже од времена уз помоћ компјутера, истих оних преко којих сте и прочитали ово. Бежећи од времена- да убијете време.

А та деца халапљиво јуре да буду људи и када буду то постали, пожелеће да побегну у неко лепше време. Јер, универзалан изговор за многе људе данас је- немам времена.