Birokratska rekurzija

-Dobar dan, ja bi 2 kila ovih jabuka.
-Šta će ti jabuke?
-Da pravim pitu.
-E odlično! Ove jabuke su specijalne, i ko što vidiš samo ih ja prodajem, i nema ih više nigde.
-Super baš mi trebaju. Daj 2 kila. Evo pare...
-Čekaj bre gde ćeš. Za ove jabuke treba da kupiš i kilo specijalnih jagoda, i tri kila kruški, pa da se trampimo, da bi mogo da ih dobiješ.
-Dobro, nema problema, baš mi se jede pita. Gde da nadjem te jagode i kruške?
-Kako gde, pa u mojoj radnji.
-E pa super. Daj mi onda jagode i kruške, pa da ih trampim za jabuke.
-Ne mož to tako. Jagode mora kupiš u mojoj radnji u centru, a kruške mora da su iz tvog rodnog kraja, al ne sekiraj se, imam i tamo radnju, ali je otvorena samo u ponedeljak, ako radnik nije pijan.
-Čekaj bre, pa kako to?
-Lepo, tako to funkcioniše. Požuri inače će nestanu jagode.
-E, a kad su već sve to tvoje radnje, što ne javiš ovom radniku da ti pošalje jagode ovde, i onom drugom za kruške, a meni nije problem, platiću sve ovde, samo da uzmem jabuke.
-A pa ne može tako, mora lično da doneseš.
-Što bre?
-Zato što jebi si mater, ne trebaju meni jabuke.

Priča nema nikakvog smisla i umobolna je dok jabuke ne zameniš pasošem, jagode uverenjem o državljanstvu, a kruške izvodom iz rodjenih. Onda nekako magično postaje normalna, bez da se iko upita zašto je to tako