Bolje da me bije loš glas nego dobar siledžija

Jašta da je bolje. Jeste da loš glas može da bude poprilično jebena rabota i često zna da nanese onaj emotivni bol ali, brate, batine bole odistinski, a i vide se na koži. Svaka priča zamre posle nekog vremena, a bol u kostima ne jenjava do groba.

Mi Srbi ne bismo bili nebeski narod kakav jesmo kada se većina jedinki našeg ponosnog naroda ne bi vodila pitanjem šta će reći selo, jer je komšiluk, u Srba, uvek bio svetinja, i čuvala čistotu svoga porodičnog imena ali u svakom žitu ima i kukolja. To su oni koje boli kurac i za ime i za prezime samo dok je njima lepo. Batine ne bi
otrpeli ni za kevu i ćaleta, a kamoli za čukundedu Solunca što je 'iljadu devetsto šesnaeste preš'o Albaniju. Ovakvi se drže jedino one stare ako je jači nije brži, a ako je brži ne zna put.

Elem, nameće se pitanje da li je moguće da čovek izbegne i loš glas i batine jer kad pogledaš, brale, logičnije je da biju onog što ga svi pljuju, a ne nekog dobricu. Ono jeste logično al' to ne bi bilo to bez malo patnje, pa ako hoćeš da budeš na dobrom glasu moraš nešto i da otrpiš. E, sad da l' te batine predstavljaju svakodnevna sranja sa kojima se susrećemo ili neko čeka iza ugla sa bejzbolkom da ti prebroji rebra zna samo bradonja. Jebi ga, takve su ove naše narodne mudroserije.