Bolje da ljulja nego da žulja piče kojemu dlaka niče

I rđavom kurcu svaka dlaka smeta. Ah ta patnja za savršenostima, nepotrebnim čistotama, i anđelima koji šetaju među nama. Bezbrojna sredstva protiv nesavršenosti: gde si se sakrila mala zla nepravilna nesavršenosti, saćemo te poprskati sjajem, glazurom, voskom i silikonom da dihtuje svet savršen naš, visokorezolutni Joymii. A blagorodne su i vredne te nesavršenosti. Pa zar vam smeta dlaka voljene u supi, zar nije ljubav vući je polako iz prepunih usta musakom ko konac iz zuba i dignuti je na pogled prema suncu i zadovoljno gledati kako se sjaji, jaka, svilkava i plava? Pa kad je Džojs uživao u prdežu svoje drage i setno ga se sećao kao teško vetreće paprikaševštine pa što se i mi ne bismo prepustili različitim, neukorećnim, telesnim prelivima, čudima i otkrivenjima, muzici crijeva i prdežu pičaka?

Zaskočiti svoju poslovnu ženu u kompletu dok se sprema za prezentaciju za reklamu belu od čistote, dok ona nije spremna, nije izdepilirana, ali koga boli kurac, nije stigla da se sredi, ali dlaka niče i probija se, ona želi na sunce dana, iziritirano je crveno međunožje slatko, ah moje pravoslavlje slatko! Slatka označenost, naznaka pokošenih dlaka tek da pokažu slast pola, travke mirisne koje tek niču čvrste i jake, štir plodne zemlje pokošene po kojoj tanki kosci, trnci slačka, prelaze brzo i nevidno, breg na koji bacam biserje, mesečinu i pužev trag, posipam cimet, prah i aromatični kim, mrvim ruzmarin i bosiljak, šećer posut među crne tačke zrnca kafe i nicanja, šećer i kafa pomiješani protivu proliva savršeno glatkog, najlonske reke skrivenih otpadaka koja otiče.

Pa gladak i bijeli pazuh na kojemu se i ne primećuje da su postojale dlake – to je prizor lep nežan i gladak na dodir, uspavljujući, estetski zadovoljavajući, ma skoro renesansni prizor svetice namazne kremom niveom, on joj ljubi glatkost ah pa to je divno. Ali zato je slasnija nehajno podignuta ruka ispod koje se tek primećuje da se budi nešto, da je pred buktanje neobuzdanog baroka, da se to ne može ukrotiti nikako i to njeno stidljivo spuštanje ruke kada uhvati žudni pogled sve to razbuktava sveto životinjstvo i nešto malo više od toga, vodu na usta i kap bistru i bisernu, rosa glansna, naznaka gejzira, polivanja i poplavljivanja. Slast nikad pobeđenih žudnji propadljivog tela, ciklus truljenja, to buđenje koje se ne može suzdržati i sise koje kipte kada se njene ukrste ruke, maljavost koja izbija kao strast njena koja se ne može nikako do kraja ispuniti: veliko žensko koje ždere i ubija veliko muško, na kraju: od toga se i mudrački mozgovi mute Santa Marija della Salute.
Kipti i preliva se zagušljivo stenjanje zrnasto svetlo suvišaka, prašina rasparne šupe u njenom prostranom dvorištu iza kuće.

Pa nek i grebe malo, nek boli, nek struže: lepota testerisanja kad se uđe u ritam struganja, zagreje se ploča, i sečivo koje ne seče već sastavlja, bukovo mirisno vlažno drvo ore i drlja velika testera sa koje kaplje znoj, istovremeno mala testerica vrši sitne filigranske igrarije na malom prostoru njene šper ploče, spretno obilazi oko čvora, oka zarobljenog u telu, bubrežića uvaljanog u loju slasti, ćudiljive kvržice. Tvoj sam tesar i stolar, uglaviću ti četri puta nogaru za noć stolnu i prestolnu, zatutkalisaćemo dobro i obilno, kapljaće tutkalo niz nogaru kao moča niz uspravljeno prase ali i zgrade kada se prave namerno se ostave da ljuljaju na vetru da ne budu krhke i krte, tako će i ovaj brenin sto slatkih muka škripati i ljuljati kao čamac privezan u moru smrtnome, beskrajnome samo naša mala smrt, usidrena, le petite morte: još Crnjanski je obraćao pažnju da su Francuskinje strasne ali često prljave.