Bolji ćivot

Deda Mraz postoji. Doduše, nekad je postojao. Dugo već i ne razmišljam o njemu. Prestao je jedne godine da dolazi ali su ga uspešno nadomestili deda, ovaj obični, i baka. Jednom sam čak dobio i bicikl. Možda je to značilo da odrastam. U to vreme nisam ni znao da razmišljam o tome.
U veče se gledala televizija. Gledali smo svi zajedno pošto je bio jedan televizor, a ne ko sad. Nekad su dolazile i komšije pošto oni nisu imali. Znam da su serije bile cenjene. Odrasli su se smejali, a ja ih pamtim po likovima koji su mi bili mrski. Uvek su to bili korumpirani šefovi i direktori koji su pljačkali pošten svet i napaćene radnike. I dok su radnici bili zauzeti smišljanjem kako da zakrpe mesec, direktori su u skoro svim scenama imali neko skupo piće u čaši i vaćarili sekretarice.
Moji su mi govorili da moram da učim. Govorio sam kako ne želim i da hoću da vozim traktor. Mnogo godina kasnije i puno izbrisanih sećanja otac mi je čestitao na fakultetskoj diplomi. Pošao sam da radim nekako preko veze. Otac je bio srećan, majka još više. Spletom čudnih okolnosti napredovao sam.