Relikt prošlih, pretprošlih, vremena. Portal do drugog, nestalog, sveta.
Centar grada dižu se neke zgrade uglačane sijaju ko nokti nadograđeni staklene banke neke pizde materine italijanska obuća parket gladak sve sjaji 12000 cipele majku im jebem kučka unutra vapi ali to vam je kvalitetna cipela gospodine barena koža napuljska, mrš bre sotono, a između svega toga s jedne strane obućar izgleda Đepeta kome se svet zaustavio posle rata, a s druge časovničarska radnja koju drži jedini preostali Jevrejin u gradu izbegavši sudbinu pepela.
Obe radnjice male trošne nikakve samo što se ne uguše među zgradetinama, povezane su podzemnim prolazom kojim se stiže i do Starog dvora u Beogradu i do podruma pića Zvonka Bogdana.
U časovničarsku radnju često svraća pokojni Milorad Pavić i puši lulu na uvo, a ako mu tačno odgovorite na zagonetku, pušta vas na mala vratanca u skrivenu baštu gde mož da jebete Katarinu Žutić na volu, da umačete keks petit beurre u čaj od slikanih predela ili jednostavno da ćilirate drogirani aromom starih knjiga, drndajući gitaru sa jedanes prstiju.
- Naći ćemo se sutra u 17 časova pred časovničarskom radnjom Draga Mašin, nosićeš Šafahuzen od Mikserovog dede i kada te pitam da li su oficiri i Tirke krenuli već iz Čuburske kasine prema dvoru, ti ćeš reći, ne, moj plafon je previsok samo češki luster dolazi u obzir...
- Aaaaa to li je, oćeš da me uvučeš da čitam Gorana Petrovića pa da se jebemo u knjigama, e neš kolega, mrš u sitničarnicu kod desne ruke!
