Ćirilično P

To sirotinjsko P od ,,Prosveta“ koje tako izgrebano na koricama knjige stoji kao da je pisano na nekom hrapavom, sivozelenom, zidu, na brzinu, sa malo boje ili kreča obeležavajući siromašne ćirilične kuće tim P za rušenje, jer, zaista, nema pogodnijeg slova za tu, u ime lepšega, trebljenja, trijažnu, ružnu, rabotu, nema siromašnijeg izgledom slova od P, pa makar i imalo najviše odrednica u Rečniku, ali ipak to P ćirilično, koje je sve neka pralja, polovnost i paprat, ipak je to P, kad se malo bolje zagledaš, ona stara kuća u moravskom nekom vardarskom il dinarskom stilu koja čuči negde čuvarna pod grabljenim gigabajtima nazidanih, lepih, tuđih, nebitnosti; to P su ona vrata mala na toj kući, za naše pretke koji su bili manji rastom ali veći ljudi (imam da prijavim ovde jedno matijovanje bećkovićem) i zvali su se Rajko i Mališa, ali nebitno sad to, zaista jesu ta seoska vrata to P siromašno i iza njih skriveno bogatstvo: bosiljak, bršljan, ćilim, klis, stojnik, činija, dreždnik, mušema, vrž, solir, kočan, biljarda i zemljani zid neki boje ovih korica, tu se ulazi u prostotu blagoslovenu i miris starine, i tu se više ne može sprdati ređajući nepostojeće reči ko u redu dva iznad, tu je nešto ozbiljno ko suza djeda Rada, tu zaćutiš i ne može se tu ništa pametnije i nešto novo reći, nego samo prođeš kroz to P i sedneš na tronožac i uzmeš mašice u ruke i kao nešto prčkaš i ti domaćinski oko vatre, da se konačno, zadovoljno, promeškolji malo i duh kućni, stari, čuvarni, dremljiv; džaraš Malo ognjište skoro preseljeno u Smederevac, razgaraš oganj kao da se poigravaš sa domaćom mačkom i ubaciš tektek po neku dobro prosušenu cepanku bukovu isečenu još pre deset godina iz onog dole luga iz kojeg se retko seklo, tek da se preredi, jer tu su najdeblja stabla bila, najstarija; jesenas, sve to, posekoše, drvokradice, i oteraše, za nigde.