Čovek - kako to gordo zvuči...
_______________________________________________________________________
*DRUGI PISMENI ZADATAK*------------------------------------------------14.03.1977
Čovek - kako to gordo zvuči
Fontana di Trevi
Lutao sam dugo tim prelepim gradom,
Danima i satima, sâm, u gradskoj vrevi,
Te potražih odmor pod debelim hladom
Čudesne i sveže Fontane di Trevi.
Sedeo sam tako na kamenom bloku,
Gledao u vodu i umivao lice,
Divio se njenom vodoskoku
I posmatrao lokalne uličice.
Ali...usamljen sam. Tužan.
Praznina mi dušu mlevi.
Rim mi samom deluje ružan,
lažnom čini se Fontana di Trevi.
I pustinjski cvetak prijatelje ima –
To su crni oblaci nad njegovom glavom.
Ni njih sada nema da mu krupnim kapima
Srce suvo oplemene s travom.
Od očaja žutog i od jada
Sklopih trouglaste oči
I poželeh da od sada
U njima zavladaju noći...
Al' sinu mi odjednom tada
(i od toga dobih novu nadu):
Iza sebe imam, valjda,
Svu sreću u ovom gradu?!
Pred Bogove stadoh i anđele s neba
S izrazom na licu pokajničkog mira:
„Dajte meni, Bogovi, ono što mi treba
A ja ću vama ovih deset (10) lira!“
„Priznajem ti gordo, Boginjo Fortuno,
Na niske sam grane već odavno pao,
Bedan sam i jadan jer sam tebe pljun'o;
Novac sam za ljubav ja uporno dav'o.
Al' ne grešim sada kada Tebi dajem,
No veruj mi, Boginjo – iskreno se kajem!
Primi ovaj novčić pod kipove tvoje,
Uzmi ga i ne pitaj, Fontano di Trevi!
Svu tugu odagnaj, sve nesreće moje,
Ljubav pravu i iskrenu – to je sve što želim!“
Sve ovo rekoh u jednome dahu,
I sâm ne znam odakle mi reči,
Pa stadoh da čekam u samrtnom strahu
Da duša moja počne da se leči...
Zatvorih oči i stadoh da lutam
Po tom mraku bez lampice, sveće,
I ugledah stare, što guta i guta,
On momente i najmanje sreće...
Ah, prva svest o postojanju,
Večernje nebo nad Kalemegdanom,
Rođendan, neka torta, osmesi,
Dunav teče moćno, duva vetar;
Svršeno s školom, ha!
Prvi dodir, prvi poljubac...
Prvi prijatelj nežnih, plavih očiju, naravno...
Ulica. Drvena ulica...Ne, bandera...
Otvorih pogled na jednom vodoskoku.
Moje su oči sad potpuno bose
Na dugine boje u mlazu što se
Sӣve i gube u životnom toku...
Al' ugledah tada na kamenom bloku
Devojku divnu, predivne kose!
Zadrhtah. Da to nije odgovor na sve moje želje?
To divno stvorenje što tu sâmo sedi?
Ja takve čistote, ni lepote belje
Odavno ne videh, u svoj svojoj bedi!
Afrodita ona je i likom i telom.
Struk, grudi, ramena – sve je to u redu.
Al'nekako savršenije, krhkije; čini se na vrelom
Betonu gde sedi...k'o da je u ledu!
Ali, avaj, ne videh joj lice!
Pramen kose njene sa mnom pravi šalu...
Jasno. Sve razumem. To su smicalice.
Gde Bogovi nađoše tu sitnicu malu?!
...Pomislih tiho, skamenjen
Ko je to pod tim velom,
Ne znajuć'da sam zaljubljen,
I da stojim pred anđelom,
Sve dok udar, drhtaj blagi,
Ne prođe mojim telom,
I ja shvatih, Bože dragi,
Da sam... da sam...NjEN!
Kako da joj priđem? Šta da joj kažem?
Hrabrosti nemam ni slučajem kojim.
Ni drskosti neke, neću da vas lažem,
Al' neću, valjda, samo tu da stojim!?
Počnem da koračam, al'sve polako,
Ni senku svetu ne smem da joj zgazim,
Ona ne zna ko sam pa je, dakako,
Najbitnije šta pričam da pazim.
„Sad il'nikad!“, za sebe rekoh,
I srce stade da mi lupa glasno,
Po ramenu, drzan, ja je taknuh meko,
„Ah umirem!“ pomislih, no već beše kasno...
Uzavru krv i mladost mi sva,
Osmehnuh se nekako jadno, bedno
Kad sunce jarko obasja
Lice njeno joj čedno...
O Bože moj! Kakva greška!
I talas vreli obuze mi telo
Pa...ona je...*ružna* i još se smeška!
Da! Smeška se zacelo!!
Nemir crna, teška misao je našla:
„Umri, gade jedan, kad si mi na oči izašla!“
Definicija napisana za takmičenje Pačija škola.
