Čovek - kako to gordo zvuči...

_______________________________________________________________________

ДРУГИ ПИСМЕНИ ЗАДАТАК------------------------------------------------14.03.1977

Човек - како то гордо звучи

Фонтана ди Треви

Лутао сам дуго тим прелепим градом,
Данима и сатима, сâм, у градској вреви,
Те потражих одмор под дебелим хладом
Чудесне и свеже Фонтане ди Треви.

Седео сам тако на каменом блоку,
Гледао у воду и умивао лице,
Дивио се њеном водоскоку
И посматрао локалне уличице.

Али...усамљен сам. Тужан.
Празнина ми душу млеви.
Рим ми самом делује ружан,
лажном чини се Фонтана ди Треви.

И пустињски цветак пријатеље има –
То су црни облаци над његовом главом.
Ни њих сада нема да му крупним капима
Срце суво оплемене с травом.

Од очаја жутог и од јада
Склопих троугласте очи
И пожелех да од сада
У њима завладају ноћи...

Ал' сину ми одједном тада
(и од тога добих нову наду):
Иза себе имам, ваљда,
Сву срећу у овом граду?!

Пред Богове стадох и анђеле с неба
С изразом на лицу покајничког мира:
„Дајте мени, Богови, оно што ми треба
А ја ћу вама ових десет (10) лира!“

„Признајем ти гордо, Богињо Фортуно,
На ниске сам гране већ одавно пао,
Бедан сам и јадан јер сам тебе пљун'о;
Новац сам за љубав ја упорно дав'о.
Ал' не грешим сада када Теби дајем,
Но веруј ми, Богињо – искрено се кајем!
Прими овај новчић под кипове твоје,
Узми га и не питај, Фонтано ди Треви!
Сву тугу одагнај, све несреће моје,
Љубав праву и искрену – то је све што желим!“

Све ово рекох у једноме даху,
И сâм не знам одакле ми речи,
Па стадох да чекам у самртном страху
Да душа моја почне да се лечи...

Затворих очи и стадох да лутам
По том мраку без лампице, свеће,
И угледах старе, што гута и гута,
Он моменте и најмање среће...

Ах, прва свест о постојању,
Вечерње небо над Калемегданом,
Рођендан, нека торта, осмеси,
Дунав тече моћно, дува ветар;
Свршено с школом, ха!
Први додир, први пољубац...
Први пријатељ нежних, плавих очију, наравно...
Улица. Дрвена улица...Не, бандера...

Отворих поглед на једном водоскоку.
Моје су очи сад потпуно босе
На дугине боје у млазу што се
Сӣве и губе у животном току...
Ал' угледах тада на каменом блоку
Девојку дивну, предивне косе!

Задрхтах. Да то није одговор на све моје жеље?
То дивно створење што ту сâмо седи?
Ја такве чистоте, ни лепоте беље
Одавно не видех, у свој својој беди!

Афродита она је и ликом и телом.
Струк, груди, рамена – све је то у реду.
Ал'некако савршеније, крхкије; чини се на врелом
Бетону где седи...к'о да је у леду!

Али, авај, не видех јој лице!
Прамен косе њене са мном прави шалу...
Јасно. Све разумем. То су смицалице.
Где Богови нађоше ту ситницу малу?!

...Помислих тихо, скамењен
Ко је то под тим велом,
Не знајућ'да сам заљубљен,
И да стојим пред анђелом,
Све док удар, дрхтај благи,
Не прође мојим телом,
И ја схватих, Боже драги,
Да сам... да сам...ЊЕН!

Како да јој приђем? Шта да јој кажем?
Храбрости немам ни случајем којим.
Ни дрскости неке, нећу да вас лажем,
Ал' нећу, ваљда, само ту да стојим!?

Почнем да корачам, ал'све полако,
Ни сенку свету не смем да јој згазим,
Она не зна ко сам па је, дакако,
Најбитније шта причам да пазим.

„Сад ил'никад!“, за себе рекох,
И срце стаде да ми лупа гласно,
По рамену, дрзан, ја је такнух меко,
„Ах умирем!“ помислих, но већ беше касно...

Узавру крв и младост ми сва,
Осмехнух се некако јадно, бедно
Кад сунце јарко обасја
Лице њено јој чедно...

О Боже мој! Каква грешка!
И талас врели обузе ми тело
Па...она је...ружна и још се смешка!
Да! Смешка се зацело!!

Немир црна, тешка мисао је нашла:
„Умри, гаде један, кад си ми на очи изашла!“