Crni leptir

Одсвирај ми Црног лептира, замолио ме је. Их, па то је нешто најлакше, помислих и лагано развукох прстима познату мелодију, толико пута слушану и свирану да ми је било свеједно како ће звучати. Једноставно, уз дуго конзумирање све вам досади.

Пијан и омлинтавио од неке брље, лагано је раширио руке као да је желио да обгрли ваздух, мемљив од неке јесење кишурине која је тих дана убијала сва осјећања. Пјесма га дирну како никада у животу нисам видио, сва његова бол се скупила на једно мјесто и разлила посвуда. Ту, под комадом октобарског неба, проживљавао је поново све догађаје који су се, из неког разлога, усадили у његова сјећања. Брзо, као кад премотавате траку лошег филма. Четири акорда и мелодија за коју можете рећи да је обиљежила ваш живот. Шта још можете пожелити од пјесме? Осјетио је да га нешто разара изнутра, неки претјерани налет хаоса који се мјешао са надолазећим капима пркоса. Пркоса свему што је га је спутавало... Последње куражно осјећање пред слом и пад у неизмјерну тугу. Тугу због протраћеног живота , а још више због живота који ће тек да живи. Ништавила. Желио је да тај трен траје заувјек. Ослобађао се своје туге...

Црног лептира сам тај дан свирао неколико пута. Искрено, предано, као никад - за њега, за себе, за све којима је живот спржио крила и спречио да доживе истинску свјетлост постојања. Вече, заједно са кишом, падало је свуда по нама. Небо је плакало. Или је можда пишало по нама.

Улична светиљка баца свјетлост у круууг...