Sav moj život, od kada sam saznao da postojim pa sve do dana današnjeg je jedna velika tuga koju prožima plač, nedostaci, želja za nečim nedostupnim i crnilo bdenja nad voljenim stvarima koje nestaju kao odnete stravično hladnim dahom vetra u noći.
Ne umem da se smejem više, ne umem da podelim sreću sa drugima pošto te sreće i nema i svakog dana kada se pogledam u ogledalu zamućenim suzama u mojim očima shvatim da sutra ne postoji. Shvatim da sutra može da donese samo bol, patnju i nemoć. Svako sutra će biti sve strašnije i bojim ga se.
Želim da se ne probudim. Želim da sutra u ovo vreme ležim hladan, ukočen i već zaboravljen.
Zaboravljen i spokojan, zauvek.
