
Сав мој живот, од када сам сазнао да постојим па све до дана данашњег је једна велика туга коју прожима плач, недостаци, жеља за нечим недоступним и црнило бдења над вољеним стварима које нестају као однете стравично хладним дахом ветра у ноћи.
Не умем да се смејем више, не умем да поделим срећу са другима пошто те среће и нема и сваког дана када се погледам у огледалу замућеним сузама у мојим очима схватим да сутра не постоји. Схватим да сутра може да донесе само бол, патњу и немоћ. Свако сутра ће бити све страшније и бојим га се.
Желим да се не пробудим. Желим да сутра у ово време лежим хладан, укочен и већ заборављен.
Заборављен и спокојан, заувек.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
napiši knjigu brt
Могао бих.
Za ovo postoje blogovi.
ТАКО ЈЕ ЂУБРЕ ЈЕДНО ТУ СЕРЕ ПО ВУКАЈЛИЈИ!
МИНУС