Iz autobusa na liniji 56 posmatra ulicu Kraljice Natalije. Iz slušalica se čuju reči koje ne razume, i muzika koja joj ne prija. Nosi hamer obogaćen žvrljotinama koje se ne sviđaju ni njoj samoj, a kamoli drugima. Ona je njena majka, samo trideset godina kasnije, sa novom farbom za kosu, par stranih reči u vokabularu i dodatne četiri godine srednjoškolskog obrazovanja.
Ulazi u sobičak na Čukaričkoj padini, parče Maj Kemikal Romens postera na vratima, tera je da se poput Vladimira Stojkovića po ko zna koji put odrekne svoje ružne prošlosti. Uvlači dim koji je guši, krije opuške od keve. Stavlja na sto plastičnu šnalu, zaričući se da je nikad više neće staviti u kosu, jer ne ističe na pravi način njenu ličnost. Otvara sajt nekog deset godina starijeg lika koga je upoznala u "Dangubi", informiše se o napredovanju njegovog novog muzičkog projekta. Mašta još nekih pola sata o tom isfoliranom buržuju sa Dorćola. Dolazi k sebi, guši je ponovo ćaletov vonj na alkohol, iako je matori otišao pre deset godina. Iz susedne sobe čuje se glas Ivana Bauera, a ona tako mrzi televiziju. Sestra po farbi joj je preporučila knjigu, svaka reč proizvodi sve veću dosadu, računa preostali broj strana, računa dane do sledećeg viđenja sa tom curom, mora preneti pozitivne utiske. Odlaže knjigu na stranu, zaklinje se da će sutra preći bar trideset strana. Ustaje, gleda u ormar, odustaje. Nijedno parče šarene odeće ne može naglasiti nepostojeću sisu.
Sama je, spava joj se, prošao je čitav dan, a opet nije pipnula metodologiju.
