Prošlo je oko sedam dana dok sam se probudio. Bolnički krevet, ja u njemu, povezan na razne skalamerije i aparate. Na stočiću desno buket lavandi. Prijatna mlada medicinska sestra gledala je neke rentgenske snimke. Pokušah da je dozovem, ali nisam mogao da izustim glas, a da me stomak ne probada.
- Polako gospodine Lukac, nemojte da se naprežete previše.
- Da... Znam... Kako se... zoveš...
- Midori, gospodine Lukac.
- Midori... Ko je... donio lavande?
- Ma, to su ovi vaši iz stanice, ima i posveta.
- Čitaj...
- "Poštovani inspektore, ozdravite brzo. Jasmina, Čegi, Dare i Gugi. Pojzeeeeeeen!"
- Aha... Kad me... puštate?
- Uskoro, samo da vam se stanje stabilizuje.
"Sestra Midori kod glavne sestre, Sestra Midori kod glavne sestre" čulo se na razglasu.
- Natnat me opet zove, oprostite gospodine Lukac, moram da idem.
Dva tijela u mrtvačnici, bez ikakvih tragova. Razmišljao sam o našem napretku tokom mog odsustva. I šta je bilo sa Mimix? Kakve je informacije čuvala? A Agilni? Šta je sa njim? Osvrnuo sam se i lijevo od sebe pronašao Agilnog kako leži na krevetu zamotane glave. Pokušao sam da ga dozovem, ali me je stomak opet spriječio. Progovorih tek malo glasnije od poljskog miša, u nadi da ću mu privući pažnju.
- Agilni? Ej, Ja sam, Lukac...
- Lukac? Ne poznajem nikakvog Lukca.
- A specijalne jedinice? Služili smo zajedno kod narednika Brusa.
- Kakve specijalne jedinice? O čemu ti to?
- Ne sjećaš se ničega?
- Sećam se ja svega.
- Šta je zadnje... čega se sjećaš?
- Odabrao sam čizme za vojnu vježbu i otišao da spavam.
- Ne sjećaš se da ste mi ti i Džoni Kej palili šibice međ nožnim prstima?
- Jok.
- Aha... Dobro onda...
Shvatio sam da vjerovatno ima neki teži oblik amnezije i nisam shvatao o čemu on to priča. Da ubijem dosadu, pričao sam sa nekim tapetarom, koji je ležao tu zbog slomljene noge. Pričao je kako su njegove tapete jako dobre, a ja sam ga pitao da ih vidim.
- Dejanče - rekoh mu, - dobre su ti ove tapete. Možda navratim da ih ocjenim jednom.
Izgledao je kao dobar lik i stalno se smijao vicevima koje mu je neki Djukić pričao. Popričasmo još malo dok mene ne uhvati san.
Na vratima se, sutradan, pojavila Kolegica, moja stara prijateljica sa Akademije. Medicinska sestra ju je dovela.
- Hvala sestro Spavallice, neću dugo.
- Kolegice?
- Đes Lukac, šta ima?
- Evo, odmaram. Kod tebe?
- Ništa, došla malo da vidim šta radiš. Uhapsila nekog manijaka što je silovao krupnu živinu i sitne konje. Pazl, kako li već. Nego, dobre su ti kolege, opasno rješavaju slučajeve.
- Jesu riješili ovaj zadnji?
- Mhm, i to prekjuče. Čekaju da se probudiš pa da ti jave.
- Pričaj šta se dešavalo.
Kolegica mi je rekla da je Gugi uspio da pronađe ekstrakt guarane, kofein i par miligrama njemu nepoznate supstance, za koju se ispostavilo da je otrovna u kombinaciji sa kafom. Pristup tome imao je neko ko je radio u kafanama, te je sumnja spala samo na Mimix. U flašama Staropramena u kafiću gdje je radila, Mimix je sakrila ovu supstancu, jer je sa pivom bezopasna i lako se obradi u organizmu. Flaše je naručila Mimix iz Češke, tako da je sva sumnja spala na nju. Kada upitah za mladu konobaricu, Kolegica samo sleže glavom i reče kako je završila na Gugijevom stolu, malo nakon što me je upucala.
- Ali sve to meni smrdi draga Kolegice.
- Znam Lukac, i meni.
- I?
- Ne znam, ja bih nastavila da istražujem dalje.
- Hoću, kad se pridignem iz kreveta. Nikome ni riječi o ovome, dogovoreno?
- Naravno. Odoh sad, da javim tvojima da si se probudio. Budi dobar pa se čujemo.- reče ona i poljubivši me u obraz napusti sobu.
Kasnije su došli i moji iz stanice. Jasmina je donijela novi buket lavandi, Čegi i Dare su se svađali oko nekih postera, a Gugi je diskretno stavio kesicu u moju ruku i rekao da je to da mi se nađe. Veoma veseo bješe naš skup, a onda mi ispričaše ono što mi je Kolegica rekla. Osjećao sam da slučaj nije gotov, te sam, čim sam izašao iz bolnice krenuo opet da čeprkam po slučaju...
Nastaviće se... još samo jednom...
(V)
