Oličenje nebitnosti. Nije super a nije ni heroj ali zato ima jednu moć - nevidljiv je. Ko zna, možda bi zbog svoje neprimetnosti u nekom drugom univerzumu bio dobar profesionalni ubica ili tajni agent. U ovom je, jebiga, statista. Igra na životnoj poziciji levog smetala i treća je postava. U drugom timu. Često ga porede sa rezervnim točkom, osim što od točka ima neke koristi.
E sad, da me neko pita zašto je to tako - tri blage nemam šta bih mu rekao. Genetika? Mentalni sklop? Možda je previše mekano umešen? Da nije stidljiv na čukun babu Radunku? Ili je glavni i odgovorni krivac nemogućnost da se nametne?
Možda ništa od toga, a možda i sve zajedno. Jedno je sigurno - pored takvih stabala prolazite svaki dan.
Nikada se nisam izdvajao. Možda zato što sam užasno tih. Od kad znam za sebe, progovaram samo kad moram, kad me nešto pitaju. Lakonski govor, Sparta i taj fazon. Ali drugi to ne vide tako, zovu me Muto. U školi sam znao odgovor na svako pitanje, ali koliko god visoko da podignem ruku, nastavnica me nije prozivala. U trećem razredu sam na školskoj priredbi bio drvo. Nije to bio nimalo lak zadatak, c! Morao sam da mašem rukama koje su u stvari predstavljale grane. Molio sam onog gore da me drvoseča secne pa da se stropoštam posred bine, bar bih tako došao do izražaja. Al' ne lezi vraže - stavila me učiteljica u sam ćošak. Čak je i mala Maja bila Sunce, i imala je puno rečenica da izgovara. Zavideo sam joj na tome, mada sa ove tačke gledišta priznajem da mi se sviđala. Čujem udala se i napravila karijeru. A ja, Muto... ništa. Evo i sada, dok mašem rukama kao nekad granama imam osećaj da me niko ne jebe ni dva posto. Pogađate, saobraćajac sam.
Definicija napisana za takmičenje ''Komparejšn kompetišn'', krug II.
