Da li mrzim sadašnjost Vukajlije i zašto

Питате ме да ли мрзим садашњост Вукајлије, знајте, тако нешто се не пита.

Како не мрзети скуп анонимних јадника који пишу бедне дефиниције, које не заслужују ни да се на њих потроше два бедна динара да се одштампају како би се њима обрисала гузица после обилног срања, са којим се већ поменуте дефиниције могу упоредити? Како не мрзети те исте анонимне јаднике зато што сматрају да ће њихове дефиниције неко оцењивати а сами недељама нису прочитали ниједну дефиницију? Како не мрзети прељевање на постерима и дављење у говнима по реакцијама? Како не мрзети модераторске курве, педере, лопове, лицимуре, милијардере који ладе јаја и картају шаха уместо да септичку јаму испразне. Како не мрзети бесмислене дискусије о томе зашто се дивимо Црној Гори и три теме о Титовим близанцима у последњим активним темама? Како не мрзети мртвило чета?

Како се не сетити лепих времена? Времена када су смијешне слике заиста биле смешне, када се заводила диктатура по фотографијама вукајлијаша због зиљављења Санџак Бабе, када су тинејџери протеривани у игре, зато што и заслужују да буду тамо зато што су стока безрепа. Времена када су четом владале дојке, а форумом коЊкурси на којима су се пљувале постерџије. Времена када су дефиниције морале да имају одређен квалитет да би биле на насловној, када су се страјизми праштали само Страји, а осталој гамади брисали. Времена када оцене нису показивале доба дана када је дефиниција написана, и расположење гамади која се тада затекла на сајту, него њен квалитет. Времена када су се постери брисали брзином муње тако да си секунд после отварања постера бацио Ф5, а онај лик би већ плакао и викао да му оставиш бендвид на миру. Времена када су реакције постојале само на Мулуциној теми. Времена када су крадљивци кулења били прогањани, а не постављани на одговорне позиције, и када није прошло три дана без квалитетног спема форума или чета. Како не помислити на ону Тулумову „Кад се само сетим како је некад све било супер дође ми да умрем сад кад није ништа супер у поређењу са некад кад је све било супер а сад није“?

И на крају, како не мрзети себе, зато што си упао у колотечину садашњости Вукајлије? Како не мрзети себе што ниси био први који би рекао „Овако више не иде“, престао да пљујеш лошу оцењеност и почео да редовно читаш дефиниције? Како не мрзети себе што постујеш на темама о баштованству и бескрајном низу тема о најглупљим спортским догађајима? Како не мрзети себе што ти је сувише мрско да кликнеш „Одјава“ него настављаш да обитаваш на том истом месту?