Dan opravdanog hejta

Dragi prijatelju, ili kako da te nazovem. Ovamo mi pričaš kako me nikada ne bi prodao i izdao, a čujem da meni iza leđa sasvim slučajno ispadaju neke teške reči na moj račun, i to slučajno baš iz tvojih usta. Šta? Kažeš da to nije istina? E, pa: zašto me onda zoveš samo kada ti je potrebna neka pomoć, bilo da je finansijska, bilo da je za učenje? Zašto me nekada za promenu nekada ne pozoveš na neku bleju? Kažeš: ne stižeš. A na izlaske na splav stižeš. Dobro, tvoja stvar, ali što me nekada onda onako makar ne pozoveš da pitaš makar kako sam?

Dragi moji matorci. Prvo da vam kažem kako sam vam izuzetno zahvalan što ste mi omogućili da odrastem u čoveka, kao i što mi pružate materijalnu podršku pre nego što se sasvim osamostalim. Ali, zar ja moram da se ponašam robovski ponizno zbog toga? Zar zbog toga ne smem da imam pravo na svoje mišljenje? Da li mogu da imam makar i pet minuta svoje privatnosti? I koga vi to pravite blesavim: zar zaista mislite da ja neću primetiti ako se redosled stvari u mojoj sobi promenio dok ja nisam bio tu, samom činjenicom da sam ga ja prethodno napravio. I zašto me toliko špijunirate? Čega se zapravo vi toliko bojite? Čak i da nešto gadno radim (što naravno ne radim), pobogu, radim sebi, a ne vama.
Konačno, draga moja ti. Upecala si me takvog kakav jesam, ništa nisam izmišljao. Rekla si mi kako me voliš najviše na svetu, i kako ne možeš da živiš bez mene, a ovamo u mom prisustvu flertuješ sa svakim muškim bićem u krugu od deset metara. Ne smem ni da pomišljam šta radiš dok ja nisam tu, a tebi uvek moram da se pravdam šta radim dok sam, pobogu, kod kuće sa matorcima. Da li ti mene smatraš za glupog, gluvog, slepog, ludog, ili možda sva četiri?