Најчешће је у питању субота или недеља. Киша добује по окнима, није за излажење. Синоћ смо касно легли, пробудили се у два... Још мало пада мрак, не мора ни да се устаје. Добијамо ручак у кревет од брижне маме, сточић нам је на дохват руке, само замахнемо и узмемо храну. Још ако имамо лаптоп а не комп... Пун погодак! Мирно се може лежати цео дан и лењо претраживати интернет.
Још ако се изговоримо да смо болесни, предвече могу да дођу ортаци да нас расположе, а и да нам на кревет седне онај сладак друг/другарица и да нас пита како смо, ревносно нас нуткајући агрумима...
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
Ova poslednja recenica je bio najbolji deo moje bolesti boginja :D
Mene boginje zadesile kad su nas bombardovali, ionako se nije išlo u školu...takav je život, nekome majka, nekome maćeha. A na krevetu mi sedeli baba i deda, nijedna drugarica da se javi:(