Šiba me strašna nostalgija kad vidim mlađane jazavce nadrkanog pogleda kako se u tom stilu pozdravljaju na ulicama. Prepoznajem svoju mladost u njima, tada kada je Knele bio idol, a organizovan kartel ideal. Kako to vreme beše bezbrižno. Gledale se “Rane” i “Vidimo se učitelju/ ili u čitulji (kako god)“, kraćene su kose na nedeljnoj bazi, stopala u Max-u, prvi brkovi klijaju a proključali spermatozoidi te "teraju na mafiju", ramfle prekidaju dotok krvi u sve udove, šupalj nakit koji odaje utisak masivnosti, faca kojom se odaje utisak da je mladić odgajen od strane dva sociopatična pedera u sred Sing-Singa, pa su tu podbuli iskvatribalisani bicepsi i pileće noge, pa se tu gaje mnogo jaka pseta koja jedu ko ti puta tri, pa je tu “sve su žene nepoštene” pogled na svet, pa je tu golf dvojka sa aplikacijom plamena na levom krilu, pa se do daske šljaka Karleušin lejtest hit singl (izvini JTU znam da je mnogo voliš) po sred centra grada. Pajtosi kuliraju, niko mudro ne prdi, adrenalin te jaše, nemaš dozvolu jbg tek ti je šesnes leta i mnogo ti je lepo, ne misliš ni o čemu. Ali najbitnije je da nesvesno vaskrsavaš davno zamrlo religiozno osećanje u običnih smrtnika. Gde god da prođeš svi se oko tebe krste. Ni patrijarh Pavle u sred božićne liturgije nije umeo da izazove do te mere ekstatičan utisak. Dizel iz not ded.
Eh, da mi je bila samo tada ova pamet i jedan gajtančić, pa da se obesim o prvu trešnju (mnogo volim trešnje)
O ovom se periodu života u vanvirtualnoj realnosti mudro ćuti. I zato, ebete me u mozak ako ova Vukajlija nije bolja od crkve. Lepo sedneš u fotelju, ispovediš se do mile volje u tastaturu, a niko ti beonjače nije video. Makar ti i guzica nabubrila od umuvanih palaca na dole, sve ti je na kraju oprošteno. Ama, čista katarza...
