Ona najiskrenija, bezrezervna, večita. Iz dečijeg srca, čistog kao priroda. Ljubav lišena svake posesivnosti i ljubomore, kompleksa. Sećamo je se, pogotovo kada je vezana za male (velike) stvari, one koje mnogo znače, a toliko su „beznačajne“, one koje jedan pesnik naziva „drvenim konjićem“, koji obično biva neprežaljen.
Najsvežiji primer nalazim u postuptku 12-togodišnjeg dečaka Miloja, iz okoline Smedereva. Seo je u autobus, došao u Beograd, našao Marakanu i pružio 200 dinara portiru sa rečima :
"Čiko, mogu li ja da kupim dve karte za Muzej i poklonim još sto dinara mojoj Zvezdi. Da pomognem. Više nemam, ali kad budem imao doći ću opet", reče dečak tršave kose, tamnih očiju i zvezdaške krvi i ostavi sagovornika bez reči.Ps. Otrežnjavajuće je čuti nešto ovako u ovom bolesnom svetu. Zamolio bih vas da, ako komentarišete ovu definiciju, pokušate potisnuti navijačke strasti, ili bilo šta negativno što sport može doneti, jer sve je to ništavno u odnosu na reči ovog mališe. Ne morate je ni ocenjivati. Zahvaljujem.
