Jedna od velikih trauma kada ste mali, a kada ostanete sami u kući je da odete da obavite veliku nuždu. Vrlo je neprijatan osećaj zato što znate da nema ko da vam obriše dupe. Gledate u sat kada će roditelji da se vrate, ali utvrđujete da treba da čekate još dva cela sata. Ne možete da izdržite više i na granici ste da se userete u gaće, morate da sednete na WC šolju. Sedite tako 30 minuta u nadi da će vam doći roditelji ali posle toga kreće plač i panika na šolji zato što nema ko da vas obriše. Navikli ste da taj posao rade mama ili tata i vi zato nećete ni da pokušavate. Kada duboko uđete u razmišljanje kažete sebi da to možete sami da uradite. Posle sat i pedeset minuta odlučite da to uradite i uradite uspešno iako je prvi put. Za deset minuta dolaze roditelji sa posla i vi onako ponosni na sebe uveče odete sami do WC-a i sve sami odradite.
Uveće, dete u WC-u:
Mama: Dušo jel treba da dođem?
Dete: Ne mama sam ću. (ponosno)
Brate moj djete od 2-3 godine ako zna na sat jbg onda :D