''Провели смо лето, заједно смо били, шетали крај мора и сањали снове, ал' море к'о море, немирно и плаво, као коса твоја, као очи твоје...''

Био је то дан када сам се враћао из школе, последњи, најбољи дан. Ишао сам улицом узбуђен што ћу наредна два и по месеца провести са пријатељима и породицом. Мирисало је цвеће и све је било као у рају. Гледао сам лептире како весело лете и забављају се у последњем дану свог кратког живота. Пчеле су летеле са цвета на цвет, баш као моја другарица Вера. Мој пут до куће изгледао је као у сну, све док нисам дошао до пешачког прелаза. Чуо сам сирену, али нисам могао ништа да учиним. Веселог дечака ударила су кола.

Следећег дана пробудио сам се крај две баке и особе која ми је променила распуст. Завијена у завоје, изгледала је предивно, што говори о томе каква се лепота крила иза тог белог прекривача. Била је то жена мог живота!
Иако смо били у болници, дало се за приметити да се рађа једна велика љубав. Наши погледи сударали су се као ја са колима онога дана. Осмеси су нам се преламали као моја ребра и нога онога дана. Све је било тако божанствено!
Није могла да прича, нисам знао зашто. Касније сам чуо да нас је задесила иста незгода. Било нам је суђено!
Делили смо банане и сокове које су доносили посетиоци. Зезали се са инфузијом и правили лажне узбуне све док једнога дана није преминула бакица поред нас јер сестре нису стигле на време. Баш као у оној причи са дрвосечом и вуком, који га наводно напада.

Пре мене се опоравила. Од тада нисам чуо за њу. Преселила се у иностранство и сада има односе са пребогатим Французом. Покушао сам да је заборавим, али мало теже је ишло... Мој распуст био је предиван за мене, испуњен с љубављу као и прелепим тренутцима проведеним у соби број 37.

Провели смо лето, заједно смо били, лежали у креветима и сањали море, ал' снови к'о снови, нестварни су били, као коса твоја као очи твоје...

Svako leto je skup međusobno isprepletanih dana mrmota, začinjenih povremenim odstupanjima od svakodnevice (kao i ostatak godine, uostalom).

Šablon letnjeg raspusta (odmora) trpi minimalne promene u različitim životnim dobima. Sve se svodi na ubijanje vremena ili prikupljanje novca koji ćemo utrošiti na isto.

Branje malina. Kupanje na Adi. Rad na građevini. Pikanje Menadžera. Konobarisanje. Put na Zakintos. Spremanje ispita. Varenje u parku. Spremanje popravnog. Muvanje riba. Odlazak međ' familiju po harač. Skakanje u prašini Bir festa.

Raskalašna rodbinska svadba nije baš aktivnost koja će vam obeležiti leto i biti stvar po kojoj ćete pamtiti godinu, ali to nije ni maraton treševa ili filmova sa Van Damom. Ono prvo se, ipak, ne dešava na nedeljnom nivou.

Nekoliko sati vožnje izakanim Opelom je dobar predznak za torturu koja sledi pod okriljem ceremonije venčanja i bahanalijama koje slede. Ritualno pozdravljanje sa mnogobrojnim članovima šire porodice ume da pojede još nekih sat ili dva.

Onda sledi crkva, cika dece i vika brkatih žena po dvorištu iste, i još sijaset neprocenjivih trenutaka vrednih mesta u albumu sa slikama, dok konačno ne dođe momenat kada će mladi par prihvatiti uslove korišćenja.

Mali skok unapred i nalazimo se u velelepnoj sali obližnjeg hotela.

Dok sam sedeo, ispijao rakiju i bockao kupus, posmatrao sam mlade devojke sa mladine strane koje su energično đipale unaokolo. Pogledom sam preletao prostor, pitajući se da li su ovo stvarno moji koreni. Na stolici pored mene primetio sam daire na kojima je pisalo ''jebeš zemlju koja Guče nema!''.

''Uvek deli ženama komplimente'', prenu me iz razmišljanja jedan od deda-stričeva svojom mudrošću, ''ništa ne košta, a ne znaš kada će da valja''. Završio je svoje kratko izlaganje slistivši ko zna koji dupli viski i tutkajući mi crvenu u džep košulje.

Ugledao sam jednu, naizgled poremećenu (nadam se da je to politički korektan izraz) ženu, kako ustaje. Pratio sam njene pokušaje da shvati složenu mehaniku kola dok sam se borio da zadržim silne đakonije i rakiju unutra kiselom vodom.

Nebrojeno rakija, numera o ženidbi sina i evara koji su leteli na sve strane kasnije, opet sledi transportovanje pijanih guzica (istim, tragičnim, Opelom), ovaj put kući.

Već sutra sledi novi dan mrmota i krckanje preostalog vremena označenog kao letnji raspust.

Mrak pred očima, bol u rebrima, ukočenost u nogama. Padam na bok. Leb ti jebem šta ovo 'vol'ko boli? Napipavam kvaku, otvaram vrata. Bela svetlost svuda oko mene, osećam se kao vampir dok rukama pokrivam oči. Napustio sam svoju jazbinu, i sada pred sobom vidim siluetu. Otvaram oči vidim poznato mi nešto. Hej, pa to je keva.

Ni umio se nisam, pravac kuhinja. Na stolu me čeka spremljen obrok, kajgana i šolja toplog mleka. Dok ispijam mleko, gledam datum na novinama. Raspust čoveče, jun mesec. Haos, pičke, ludilo, mojoj sreći nema kraja.

Uprkos planovima ceo dan sam proveo u krevetu, umoran k'o pseto. Neko zvoni, keva trči da otvori vrata.
Mile, Marko, Jovana, Jeca, ma pola razreda mi visi na gajbi sa sve nekim čokolada i sokovima. Ništa mi nije bilo jasno al' kultura je kultura. Sa svima sam se pozdravio i pokazao im da sednu. Svi me pitaju kako sam, da li me nešto boli. Pa kad ih već zanima rebra me povremeno zabole, a umoran sam ceo dan, oči ne mogu da otvorim. Kaže mi Mile da sam prekosinoć uzvik ,,Haos, pičke, ludilo" uleteo u lokalni kafić, i krenuo da muvam neke dve prepičke. Prvo su mi one lupile po šamar, pa su me njihovi momci izgazili, a još me ona gorila iz obezbeđenja ispendrečila. Redaljka brate, HAOS je bio. Nisam se ničega sećao, ali su mi dva naprsla rebra i masnice na oba oka bili dovoljna uspomena. Tokom raspusta PIČKE video nisam, ali sam po pički dobio. Jedino LUDILO ovog leta bilo je kod komšije Pera kome su navukli košulju i poslali ga u Lazu.

Nakon što su mi se rebra zalečila, pomag'o sam ćaletu na njivi. Što kaže stari moj : ,,Traktor da voziš, kockice da bacaš, drva bre da cepaš, pa neće da te ugaze ko pičku!" I tako bejaše. Drva za zimu su već spremna, sena i deteline ima za narednih par meseci, a i ja sam malo ojač'o. Na more nisam iš'o, jebiga nije se imalo para.

Septembar je mesec, raspust je proleteo, sve što je ostalo od njega su lekarski nalazi, par preldžijskih saveta od strane oca i nada da ću u ponovnom deulu sa profesorima proći što je bolje moguće.

Evo jubilarni deseti put pišem ovo sranje. Kako deseti ? Pa lepo, u prvom osnovne ne znaju svi da pišu pa učiteljica ne zadaje ove gluposti, drugi sam preskočio jer su me upisali direkt u treći, a na početku četvrtog zaglavim bolnice sedam dana, pa me to sladunjavo govno - o mirisu mora i borovine, ukusu sladoleda i prvog poljupca, te prelepim pejsažima nekako mimoišlo. Hvala Bogu. Bljak !

Oduvek sam mrzeo ta prenemaganja i zato sam svih devet puta udarao u istu žicu, onu patriotsku, pišući o poseti srpskom vojničkom groblju u Solunu, Zejtinliku. I uvek je upalilo. Ovaj put znam da neće, jer internet patriote nisu nastavnici srpskog. Štaviše, neki nisu ni išli u školu. Stoga prelazim na plan kodnog imena O'PRO (Ozbiljno proseravanje).

Ja volim leto. Ali ni leta nisu više što su nekad bila. Vruće, bre, jaje na čelu d’ispečeš. Sve poslove van kuće da si obavio do deset ujutro, pola jedanaest plafon. Donesi ’leba i uz ’leba, a piva kupi za nedelju dana. Zašto ? E, čuš zašto ... Pa mini market prekoputa ne drži alkoholna pića zbog blizine škole, a do „Rode“ imam dva dana jahanja. Škole ? Kakve škole kad je raspust ? E jebiga, zakonodavac nije spominjao raspust. Nema piva – kraj priče !
I tako, smrdiš danima između četiri zida od deset ujutro do šest naveče, vrtiš internet stranice turističke ponude destinacija na koje nikad nećeš otići, teško uzdahneš, napozdravljaš se familije kompletnoj „under construction“ vladi i okreneš se najbližem „inostranstvu“.

Crna Gora ? Si, senjor Dačo ...

Šušanj ... Od ponude ti već šušti u ušima ... Šest eura krevet ... Znaš da je ponuda šit, i tačno znaš šta možeš dobiti za taj šit, al’ ideš, ko ga jebe ... Po povratku ćeš ionako, kao pravi Srbin, prijateljima reći da si bio na Ibici, ali su ti, k'o kad si rođeni baksuz, i fotoaparat i mobilni telefon upali u more. Bed lak.

Povratak u zonu rijalitija je brutalan. Nova školska godina kuca na vrata, deca ’oće sveske, knjige, rančeve, krpice, žena krpice i ondulaciju, auto ’oće registraciju, ide ti slava ... Pa - slava mi, ako dočekam sledeće leto.

Лето ко лето. Понеки сунчан дан између налета града и снегова. Прадеда одавно уместо „добро јутро“ говори „јебем ти озонски омотач“. Тата каже да су ванземаљци избушили озонски омотач да би могли да дођу на Земљу, а мама тврди да је то од дезодоранса који смрде на спреј за муве. Не волим ванземаљце. Извукао сам се једва да не паднем на поправни из Ванземаљологије. Учитељица је тврдила да сам изгубљен случај, док једног дана прадеда није отишао у школу. Од тада ме гледа сажаљиво и понавља да сам добро испао како сам могао.

Мој летњи распуст је прошао на Сифггтсеаеаји, ту је кажу, некад била Сирија. Након што се прочуло да се један човек претворио у лептира од последица супстанци које се тамо налазе, сав смештај је џаба. Мом тати се то свиђа. Мама каже да би он паре дао само на курве. Ја не знам шта је то, али је вероватно нешто укусно, пошто је тата дебео. Замолио сам их да поведем мог најбољег друга. Допустили су ми. То је Борко. Тата га зове Метално срање. Мени се то име не свиђа, па га зовем и даље Борко. Он је роботић. Лепо се слажемо. Син татиног кума каже да је Борко глуп к'о човек, али ја се не слажем.

Ишли смо телепортом. Тамо смо били ми и још пар породица. Упознао сам једног Дина, он тврди да има шкрге. Не знам шта је то, али му верујем. Он мени верује да је Борко паметан.
На Сифггтсеаеаји није било досадно, ишли смо и на пецање. Упецао сам малу сирену. Била је много ружна, па сам је вратио назад.

Кући смо се вратили пред сам крај распуста. Први дан школе је на мој шести рођендан. Мама ми је за полазак купила нову таблет-торбу и пакет виртуелних цигара. Њих сва деца воле. Мада им једва изговорим име. Некада се у први разред тек кретало много касније. Кажу да су се тад деца међусобно боље дружила. На степеништу су се две секе тапкале соларним пуњачима. Мени је остало још само три, па не бих и њих да изгубим.

Још једна школска година почиње. Чуо сам да се овакви састави завршавају са једва чекам следеће лето.

У Црнограду, 2198. године

Kao i svakog jutra i tog prvog Gospodnjeg dana leta 2013. sam otišao da popijem kaficu u lokalnom kafiću. Gledavši u dekoltee ženski iz kraja i praćenja rezultata Finske lige na fonu, shvatio sam... Došlo je leto.

Ja, Vule i Boža... stara ekipica iz kraja... I ovo leto smo provodili ispred poslastičarnice kod Ace pljačke. Nije nam trebalo više od toga. Zajedno smo pili i duvanili. Čak smo i popili svu manastirku koju je Vuletov ćale čuvao za ispraćaj najstarijeg sina u vojsku. Al što ga jebem, i onako neće ni da ode. Bilo nam je lepo. Nismo imali para za letovanje u egzotičnim predelima, a bogami ni za jeftinu i pristupačnu Vrnjačku banju. Nismo mrdnuli iz kraja 3 meseca. Dan za danom je prolazio, mi smo blejali na starom i dobro poznatom mestu. Usput se i radilo nešto. Brali smo višnje na plantaži kako bi skupili kojeg somića za pljuge i alkohol. Zebavali smo klince iz kraja, ocenjivali dekoltee pičoka koje su prolazile. Al jednog dana nije bilo više toga. Klinci su prestali da prolaze tuda... Dobre ženske kao da su u zemlju propale... Više nismo imali šta da ocenjujemo. Vuleta je startovala policija pa su ga 2 meseca razrađivali u zatvoru, a Božu je ćale zaposlio u nekoj automehaničarskoj radnji. Ja sam se okrenuo PES-u. Krenuo sam da igram “Bikom a ledžend”. Na početku karijere dobio sam ponudu velikog Holandskog giganta Den Boša. Svakim danom sam sve više i više napredovao. Pozvan sam u reprezentaciju. Dobio sam ponude Barselone, Reala, Intera... Sve sam odbio! Očekivao sam ponudu Hadersfilda. Hadersfild je jedini klub u mom srcu. Ali moji roditelji… oni nisu gledali na mene ponosno. Ćale kaže da sam kreten i budala, a keva da sam ništarija. Nisam ih razumeo. Nastavio sam da napredujem... Nisam ni primećivao da je raspust brzo prolazio. Keva mi je govorila da se opametim i izađem iz kuće ili će me ona izbaciti. Nisam je slušao! Svakim danom sam se sve više nadao da ću dobiti ponudu slavnog Hadersfilda. Ali nada je polako umirala... Moj san da ću zaigrati u Čempionšipu je izgledao sve mutniji, a kraj raspusta se približavao. Pametni ljudi ustaju kad sunce izađe a spavaju kad sunce zađe, ali ne i ja. Ustajao sam kad sunce zalazi a spavao kad sunce izlazi. Nekad nisam ni spavao jer nisam mogao da pobedim... Mislio sam da ću porazima biti dalji od ostvarenja mog sna…

Ali ni to nije vredelo… Raspust se završio. Klinci su opet počeli da prolaze pored poslastičarnice Ace pljačke, dobre ženske su opet prolazile kroz kraj, a ja sam i dalje čekao ponudu Hadersfilda...

Није било лоше. Стандардно. Рад, ред и дисциплина. Јебеш га, Јапан је то.

Учитељ Ороки-Сан је опет инсистирао на мојој даљој обуци. Није лако бити самурај. Каже да треба да кренем на неко духовно путовање, а ја бих радије провео своје слободно вријеме са гејшама, пијући саке што ми је Ороки-сан дао кад сам матурирао на Академији. Елем, како су сви ти планови пали у воду, спаковао сам катану, резервни кимоно, нешто риже, понио лук и пар стријела и кренуо на јужну капију зидина Едоа.

Тамо сам се нашао са старим пријатељима. Мидори-сан, која ме је спасила из мора ономад, кад сам као путник на енглеском броду био на свом првом а за сада и посљедњем поморском путовању. Нема ту много шта да се каже: стандардна бродоломачка прича и срећа да је ту била она, иначе... Дакле, поред ње, ту је био и Јоширо-сан. Помогао ми је да савладам јапански, јер је био једини дружељубиви Јапанац. Многи од њих су ме презирали, али он ми је помогао око свега. Да се смјестим, описменим на јапанском, око посла, хране. Шта год је требало.

Кренусмо да лутамо планинама средњег Јапана. Тражили смо неки храм, о коме је причао Ороки-сан. Лутали смо дуго, бар мјесец дана, док га нисмо пронашли. Тамо су нас дочекали дружељубиви монаси. Није било лоше. Истина, заболе ноге од јебене медитације, али мора се. Не медитираш минимум 2 сата, нема доручка, ручка или вечере. Мидори-сан и Јоширо-сан су се често жалили на болове у леђима од факирских душека, али мени је било ок. Мантало ми се у глави по читав дан, вјероватно од крви коју сам изгубио спавајући.

Једно вече, наишла је група бандита. Тражили су злато у храму. Нашли су нас троје и преплашене монахе. Монаси су потрчали у своје одаје не би ли се заштитили од њих, а нас троје смо извукли катане и тако их и дочекали. Још једна борба. Хм, неће бити лако. Јоширо је неискусан, а Мидори је тек завршила Академију. Њихова прва борба. Биће тешко.

Бандити нису лако одустајали. Било их је много, али смо се својски борили. Јошира су проболи копљем кроз стомак у другом налету. Гадна смрт. Мидори је подлегла гадним ранама. Ипак, наставила је да се бори као змај. Већину смо их скинули стријелама. Да их само понио више...

Десетак преосталих је кренуло на нас двоје. Сјетио сам се свега што ме је Учитељ Ороки научио, примјенио то у пракси. Било је ефективно. Посљедњи од њих пао је под ударцем мача Мидори-сан, али ју је успио погодити отровним иглама. И она се убрзо придружила Јоширу. Што се монаха тиче, сви су били побијени, а златне статуе однешене.

Прошао је ту и неки сељак, видио ме са крвавом катаном и пријавио ме локалним властима. Иако сам упорно доказивао да нисам крив, бацили су ме у тамницу и осудили на вјешање. Да, вјешање је сутра. Штета. А таман сам хтио да окусим гејше док пијем саке...

Град Едо, Јапан, 1620. године.

Potpuna besmislica. Često ti se desi da isplaniraš sutrašnji dan, pa lepo naviješ alarm za 6 ujutro, a onda prethodno veče gledaš tv do 3 ili se napiješ, i ko da ustane posle 2-3 sata sna?!

Ех, та носталгија...

Мој последњи распуст беше пре 4-5 година. Тинејџерски дани лудила, најбољег провода, цуге, девојака, зезања, свега... Ни на шта се није мислило, осим на квалитетно бацање времена уз горе поменуто.

Тог лета сам се по први пут одистински заљубио, посвађао се са најбољим ортаком из детињства, пробудио се на непознатој локацији (срећом, то је био стан ортакове цице, тако да није било непријатности), уписао факс, нашао шљаку, да зарадим неку кинту за летовање, све је некако ишло неким позитивним током. Идила.

Све док једног јулског јутра, око 5, неко није позвонио на врата. Звоно нас је све пробудило, устали смо, и у некој благој ,такорећи, паници, отворили врата, и имали шта да видимо. Два млађа полицајца, у скоро пуној опреми, стајали су испред врата, говоривши мојим родитељима моје име и презиме, показујући на неки папир са некаквим судским печатом и којекаквим потписом.
То је био налог за претрес стана. По ономе што је писало у налогу, био сам осумњичен за производњу и продају опијата, такорећи лаких дрога.
Мајчине очи, пуне суза, гледале су у празно, са великом неверицом и стрепњом шта ће ми се десити.
Мирно сам допустио полицајцима да претресу све што су хтели, и без много буке и не знам ти ја чега, испружио руке и рекао им: "Момци, ајмо ми одавде, ставите ми лисице, предпостављам да треба да ме одведете у станицу, мислим да је најбоље да тамо завршимо шта имамо, пошто сте завршили претрес, да не оптерећујемо моје овим глупостима", затим се окренуо ка мајци и рекао јој: "Немој да се бринеш, нисам крив, све ће бити у реду, замисли да сам отишао да служим војни рок", кисело се насмејао, намигнуо и кренуо полако.
Повијене главе, брадом набијеном у груди, везаних руку, силазио сам низ степенице зграде и присећао се свих момената где сам могао да будем умешан у тако нешто за шта ме оптужују.
Судија ми је одредио притвор на неодређено, док је истрага у току.
Процес се одужио, како то већ иде у нас Срба, све натенане и полако, тако да сам наредна три месеца провео у собичку у истражном затвору, са још пар преступника закона, који су били недужни и невини као и сви који се налазе тамо.

После та три месеца притвора, суђење је потрајало још пар месеци, уз доста среће и доброг адвоката доказао сам да нисам крив, и да немам везе са том организованом групом.
Укратко, последњи летњи распуст сам провео иза решетака, тако да ми је полиција у сарадњи са државом усрала читаво лето и наду у даље школовање.
У међувремену, девојка ме је оставила, смањио се круг друштва, није било више оног доброг зајебавања, али сада су ту само моји људи, од поверења са којима не могу да упаднем у неко срање попут тога.

Јебала вас два прста, нећу додмачињем ништа!

Овако, овог лета 2004. године било је вруће, како напољу тако и унутра, ако ме разумете. Првих месец дана било је супер, али онда су сви отишли на морета, или у село, остали смо само Сандра и ја. Сандра је моја прва комшиница, има исто година кол'ко и ја, дружимо се сваки дан и играмо се свакаквих игара, од лего коцкица, до жмурки. Хех, сад, имали смо ми и наше посебне жмурке, све је почело потпуно невино.

Једног дана, још пре лета, рекао сам да морам да идем да пишким, а како сам ушао у веце, тако се Сандра ушуњала иза мене и питала ме је л' може да ми придржи пишу, ја сам јој је дао и осетио њену пренежну кожу на мојој пиши, било је сјајно. Одједном, повукла ми је кожицу на пиши ка доле и мене је то заболело, пошто се није још потпуно одвојила, рекао сам јој да престане јер не може то код мене, а она ми је одговорила да њен брат то може одавно, ја рек'о нормално кад је старији три године од мене пичка ти материна, о јебем ти женско. Шалим се, нисам баш то рекао, јер сам желео да настави да ми пипа пишу. После тога, смишљали смо разне игре, као што су: Муж се враћа с посла, Секретарица, Бака на пијаци (она је била бака), и тако даље. Ређали смо столице једну преко друге у дворишту и покривали смо се ћебићима и ређали смо палете испред подрума тако да можемо да направимо кућу у којој ћемо да играмо наше игре сваки дан, тамо ми је први пут показала своју рибицу и рекла ми да је љубим у њу, што сам ја и учинио. После тога ми је показала своје сике и рекла ми да јој је мама рекла да је врло развијена за своје године (Сандра, не њена мама). Почео сам да их сисам и замишљао сам да је у једној млеко а у другој милкшејк. Онда смо покренули причу како једва чекамо да мени порасте пиша а њој сике, па да се туцамо сваки дан. Али нисмо сачекали да нам порасту, него смо одма почели, извадио сам своју пишу и покушао да је гурнем у њену рибицу отпозади, али погодио сам само гузу, онда се она окренула, легла на кревет на леђа и рекла ми да пробам сад. Ушао сам унутра, мојој пиши никада пре није било тако вруће, Сандра је изгледала као да је нешто боли, питао сам је да ли да извадим пишу, рекла је да не радим то, јер јој је мама казала да се то дешава стално, ја сам почео да избацујем и убацујем пишу у њену рибицу, јер нисам знао шта друго да радим, пријало ми је и то ми је једино било битно иако је Сандра плакала, сватио сам да јој је мама и за то рекла да се дешава, чим ми Сандра ништа не говори и наставио. После неколико минута, осетио сам како ми се пиша грчи и како ме пролазе неки жмарци кроз њу, другар ми је рекао да је то свршавање, али ја нигде нисам видео пену која треба да изађе, како ми је он исто рекао.

Мени је било лепо иако није било те пене која треба да изађе, нисам био тужан због тога, ја и Сандра смо ово радили сваки дан овог лета и мени и њој је било супер.

///// Ove godine sam proveo letnji raspust mnogo lepše nego prošle. Baba Stana iz Nemačke nam je kupila Soni.
///// Baba Stana je tatina tetka. Žena tamne farbane kose, braon očiju i kupila nam je Soni. Dobili smo dva džojstika i nekoliko igrica. Ja i moj brat Zoran smo igrali non stop. Jedan dan Zoran je hteo da igra Drajvera a ja sam hteo Teken. Nismo mogli da se dogovorimo, onda sam ga grunuo nogom u stomak kao Jošimicu kad uradi kombo i izbio mu vazduh. On je počeo da plače i onda me je tata tukao. Zoran je mali, ionako kad igra samo priteže dugmiće jako, dere se i ne zna šta radi. Sutradan smo se pomirili i dogovorili da igramo Kreša, pustio sam njega da bude beli medved, a ja sam birao tigrića. Ovo leto je bilo još po nečemu posebno, Milica me je poljubila u obraz. Milica je devojčica smedje kose, krupnih crnih očiju, i to je bila moja simpatija. Dosad me nikad nije primećivala kad se igramo u parku, ali ovog leta jeste. Pitala me je ispred zgrade može li da odigra jednu šemu Sonik Hirouza. Ja sam rekao da može ali da me poljubi, i to se i desilo. Tih dana tata je puštao Mileta Ignjatovića na kasetofonu po ceo dan, a i ja sam voleo da ga slušam dok igram Mortal Kombat. Najviše sam voleo kad pusti Na putu za ludilo, a ja uzmem Liu Kanga i deljem sve redom bar dok ne stignem do princa Goroa, on mi je bio težak baš. Posle smo otišli u selo. Deda Jovo, tatin tata, je pao sa traktora i slomio šest rebara pa je trebalo da se pomogne u selu. Mama kaže da je bio pijan ko letva, a baba da ako prekostane da će da ga ubije vilama. Deda je bio čovek sede kose, i crnih očiju, malo punije gradje uvek me je likom podsećao na Heihačija iz Tekena. U selo nisam poneo Soni, bilo je dosadno tih deset dana, često naveče sam zamišljao kako prelazim level u Fajnal Fantaziju. Posle sam došao kući i počela je škola.
///// Leto sam proveo lepo i nadam se da nam sledeće godine baka Stana doneti jedan džojstik jer nam je jedan crkao, a ne one Ekšn menove ko lane.

Немој ништа да ме гледаш, имаш је ваљда и ти. Јеси мушко? Нисам ни одвећ млад, сад могу рећи. Свашта сам радио, само да јој га приставим. Зашто? Па зато што би ти, прегорели, и на сестру наскочио, а камоли на ''другарицу''. Па ништа, кажем само.

Беше нека блеја у паркићу, велики круг, прво иде џокавац, за њим крмача с пивом, обрће се то к'о рингишпил о Великој Госпојини, никад стати. Квалитетна спика нека, сви одваљени, ал' откуд бих ја то могао знати? Нисам ја тамо с њима, бре.
Ја тетошим омиљену ми крес-шему. Загоним.

Кажем ти, дизао ми се на њу. Одма', у старту, од првог дана. Па 'де неће, матори, јес' ти вид'о ту дојкару, та стау, тај батак, ту канту? А трепавице зацрнила оним макс фактором, тачно је замишљам како ме гледа у очи док га блајви. Много је добра, е!

Пијем неки шток, слушам како трућа, не чујем ништа, само камасутра у вугли. Смеје се она, види да ми се направила буџа у панталонама, а ни њене брадаје нису имуне, вриште кроз мајичицу на брателе. Евоцирамо успомене, говорим јој како га на њу бацам још док је крес'о матори Шоне Лијага, јебем ли је уста спонзорушина, а и њега онако грбавог.
Па кад смо се напили, а ја је нагузим на семафору, док смо чекали да пређемо улицу. Или ми је наседала?
Па кад сам пао за ону трафику, а њен ћале судија. Још за прекршаје.
Па кад је 'тела да се слика са магарцем на Словенској плажи, а магарцу се диг'о. Не знам одакле ми да му набијем сунцобран у дупе, ал' му се спустио. После јеб'о мене. Или ја њега? Небитно, наши смо.

Наручим још један дупли, док чекамо да њен нови матори ћелавко дође и плати. Они су написали предбрачни уговор, и у анексу стоји да ја, као кум, могу да је трпам кад 'оћу. Не кошта ништа, а нико неће посумњати.
Као.

Е, то је моја најбоља другарица.

Letnji? Raspust? To me neko zajebava?

- Leto jeste najlepše godišnje doba jako podobno za raspust, gde možeš na livadi da tučeš loptu od nula nula do dvaesčetiri i da piješ vodu iz potoka od koje ćeš kasnije da dobiješ alergiju, pošto je Milomir klao neku svinju i bacio creva i kožu u vodu ali ako si rođen na selu popušio si kurac veličine crn.

- Zadnji dan škole, graja u svakoj učionici zahvaljujući morima i raznim Vrnjačkim Banjama samo se tebi ne živi i vidiš da niko ne može da te shvati. Znaš da čim stigneš kući uvaliće ti traktor da pokosiš iks hektara pod lucerkom da bi dvocifren broj krava imao šta da jede na zimu. Ne znači ti ništa da poraniš ujutru jer već u šest sati ima tries pet speteni jebenih i samo možeš da napraviš da ti se spava ceo dan i da ti kosačica zbog pada koncentracije poseče noge. Ako imaš sreću da je pokošeno setiš se da mora i da se dotera kući kad se osuši i to po najvećoj žegi, kad peče zvezda. Stvar može da ti olakša kad iz glave ne ispustaš informaciju da negde dole na jugu Srbije postoje deca u nekim vukojebinama koja sve to rade ručno na mnogo teži način. Mada slaba uteha, boli te kurac za tu decu kad se ti raspadaš od posla. Nekako pregrmiš ali bukvalno malj za vrat dobijaš tek kad vidiš da počinje kiša od koje će trava da buja pa skupljanju sena neće biti kraja. Ako opet nema kiše, nema ni sena pa ćeš morati da ga kupuješ na zimu što automatski znači da nećeš imati para za nove cipele koje ne propuštaju vodu kad kreneš u školu. Jebem ti život seljaka koji se svodi na gledanje u nebesa šta će kad da pada. Ko da si golubar. Pitanje vremena je kad će da zazvoni telefon da te baka i deka sa kevine strane pozovu da svojim prisustvom uveličaš njihovo slavlje. To tek ne dolazi u obzir pošto su jebeni bolesnici zapatili pedeset krava pa je samim tim i posao procentualno veći za toliko. Mada nikad ne treba isključiti tu opciju, oni se sažale što ne živiš sa njima pa neće da dozvole da ti patike budu bušne na palcu iako si debil koji glumi Zidana i šutira kamenje po ulici. Okreni, obrni dupe ti je od pozadi i izlaza nemaš, nisi mogao da biraš gde ćeš da se rodiš. Tek kad malo porasteš shvatiš koliko si u prednosti što si rođen na selu a ne u 4 betonska zida puna memle i što kad uhvatiš da jebeš to možeš satima pošto si ceo život disao čist vazduh, ali to je tema nekog drugog takmičenja, nećemo sada o tome.

- Došao je i prvi septembar, idem u školu da se odmorim, zbogom raspuste na kurac te nabijem.

Leto mi je tu negde skoro najomiljenije doba. Skoro jer mi je nekako najomiljeniji onaj prelaz proleće/leto. Znaš ono maj/jun. Pa ne znam dal' da se odlučim za proleće ili leto. Završava se škola, svi ludi, nasmejani. Čak i ona klinka što je sigurno pala godinu je nasmejana, pijana, cepa svoje knjige jer zna da joj neće trebati kao što joj nisu trebale ni u ovoj sezoni. I penzioneri su srećni što vide sve to. Sunce, lepo vreme, nema snega, nema leda, sve procvetalo, zelenilo... Šta, khm khm, Zelenilo?

Prvi put sam je video mnogo pre toga, ali ovog puta sam je pod nerazjašnjenim okolnostima prvi put i probao. Samo sam se probudio sutra oko 19h, znao sam da sam je dimio sinoć ali ničega se ne sećam, pričali su mi drugari posle šta i kako ali ono čega se ne sećam nije si ni desilo sa sigurnošću. Pa pod tim okolnostima znao sam da je moram opet uzeti.
Bila je matura taj dan, i dok su se ti klinci vrzmali oko mene po naselju kao muve bez glave tražeći nešto što je do tada i meni bilo super, alkohol. Ja ih nisam lepo video, neki su mi se javljali na ulici, ja odpozdravljao, iako te male bezglave muve nikako nisam mogao prepoznati. U tom trenutku sam shvatio da oni stariji dosta od mene, pa onda i oni malo stariji od mene nisu ludi od gasova koje ispušta fabrika Galenika pored našeg naselja kako sam tad i mislio nego su ludi od nekih drugih "gasova". Vidim da su ove muve bezglave, osmaci i osmakinje, i dalje normalni.
Šone : "Brate kako misliš da uđeš na maturu tako u šorcu i papučama?"
Džoni : "Idiote mi smo završili osnovnu pre dve-tri godine."
Šone : "U jbote, znam nego mogli bi smo je ponovo upisati?"
Džoni : "Važi burazeru, u septembru krećemo."
Šone : "Gde krećemo?"
....

Letnji raspust? Pa ovo je samo jedan dan letnjeg raspusta, i to izgleda prvi dan? E pa takav mi je bio svaki dan. Toliko glupih izjava koje nisu smešne, ali zbog količine gluposti postaju smešne. Na moru, na Lidu, u naselju, u kafani, na žurci, sa devojkom, sa drugarima, sa kevom... Svuda zelenilo. "Ima neko pare za tal?" i "Brate aj se vidimo." su bile najčešće rečenice koje sam čuo. Eh kako je svaki dan bio isti makar bio i hiljadu kilometara dalje od mog naselja. Glup, ali toliko glup da je smešno. I ja sam postao glup toliko da je to smešno, i ova definicija je glupa toliko da je smešno. Ali štaš, koktel zelenila i letnjeg raspusta i tako je ispalo. Što si gluplji za sve te je manje briga, i neka glupost može biti smešna. Eto šta mi uradi ta škola, pusti me na raspust i ja postadoh gluplji nego da sam dvaestri godine išao u školu.

Љетњи распуст. Лудило. Секс, дрога, рокенрол. Ипак не. Прије ће бит ћевап,бурек, холестерол. И шта, почело је као сваки љетњи распуст. Очекујући звоно да огласи крај године, љуљајући се на столици, сам, без иђе иког. Јер школа је била мој живот. Без ње сам нико и ништа. Овако сам мого да се шлепујем да имам неко друштво, а сад, сад сам сам, сједим као дух, мрзовољно шкрипећи зубима, говорећи тихо: Да ти пичка материна ти да мени даш кеца за крај. Али нисам имао кеца. Морао сам да искажем свој бијес за својом асоцијалношћу, анксиозношћу. Био сам особа против које се цио свијет окренуо. Био сам Пазл.

Чуо сам звоно, праћено крицима оћних школарки. Јебига ја не бих имао шансе ни да јебем ногу од стола а не икакво живо биће. Силазио сам низ степенице, тихо, надајући се неком паду, да икако скренем пажњу на себе. Ништа. Баш ништа. Изађох из школе, сједох на клупу и запитах се чему се ја враћам. Кући? Не, то није моја кућа. То је мјесто гдје немам познаника, баш као и свако друго. Ћале је био најпаметнији. Он је отишо кад је требало, сад лади јаја горе у рају. Или ђе ли је већ. Пређох праг куће, оставих торбу, одем у своју собу и спавам. Али нисам спавао. Дал' је то била јава или сан, нећу никада знати. Осјећао сам се жив. Иако сам лежао на кревету, без икога на свијету осјећао сам се као да ми је свијет под ногама. Одједном нестаде. Облије ме хладан зној и схватих све. Ја сам само пијун. Ништа друго него и милијарде других људи. Сви смо ми сами, само то не схватамо.
Промрмљах себи најбољи си кад си сам. Одох у шетњу. Нађох пса луталицу, него говно пуно бува, али био је ја. Сам, остављен, нежељен итд. Сјео ја на клупу, сјео он на клупу. У његовим очима сам видио његове очи. Јер су то биле његове очи јебогати, не може то бит романтика никаква, то је пас у пичку материну није цура.
Све и да сам рекао да сам био повезан са њим он би неким чудом проговорио и рекао : Не'ш јебати. Сједали смо ту ја и мој пас. Помислих нађох другара, кад оно матора врећа бува пошла за неком пудлицом јебемуматер. Не треба ми нико. Цијели свијет шупичку материну.

Узо сам пециво,и шетао градом, виђео сам људе како се забављају, а ја сам их презирао. Кој' курац се веселите каћете свакако да умрете. Тмурно небо, тмуран ја. Чекам кишу да спере ово са мене, ове буве што ми оно пашче пренијело. Ал нема везе. То су биле моје буве. Моји другари. Баш као и "прави" другари, иако то не постоји, шлепале су се на мој рачун, зато што, јелте, ја сам увијек најслабија карика. Шетао сам полако и заврших међ' неке курузе. Угледах чистину неку, и сједох ту. Сједао ја по' сата, ушушкавајући самог себе. Уљуљкан сам у полу сан. Креноше сузе. Зашто не знам, можда неко кидао лук у близини. Моја последња суза помјешала се са црвеним вјетром. КАД ОНО ТУП, УБИ МЕ ВОЗ. ЈА СЈЕО НА ПРУГУ ЈЕБЕМ СЕ ГЛУПОГ У ДУПЕ. Чекај, не, то је Ана Карењина. Јес' ретардирана све јој просто. Можда је имала добру сису.

Tužno. Depresivno. Sjebano. Na granici samoubistva. Nikako, jedva, grozno, užasno, stravično usamljeno – eto kako sam ga proveo.

I to ne samo ovaj raspust. Svaki mi je takav. Užas koga se plašim unapred. Horor koji neumitno dolazi. Zimski raspust, letnji, vikendi, neradni dani... Svejedno. Prazna škola je scena postavljena za moju patnju. Pusto školsko dvorište je prizor koje moje oči tera u plač, a grlo u jecaj. Nigde razigrane dečice, nigde, nigde...

Stanujem blizu škole. Direktno preko puta zadnjeg ulaza u školu, uz samo školsko dvorište, na prvom spratu široke stambene zgrade. Tako blizu učenika koji se tu igraju kada škola konačno počne a moje srce se napuni radošću.

Kada nema škole, najviše mi nedostaju devojčice. Poludim bez njih. Nikako ne razumem one koji se pale na nastavnice. Prestare su brate. Nemaju tu lepotu i nevinost koju imaju školarke. Kao da uporediš još neubranu voćkicu sa davno otresenom, izgrizenom jabukom, maskiranom kilom šminke i ružnim kompletima. Fuj. Mislim na nastavnice. Njam! Njam vama devojčice u lepim kariranim suknjicama, sa šarenim dokolenicama.

Probao sam i da se isčupam iz očaja, bazao po gradu, sa samo jednom željom - videti neko dete, poigrati se sa njim. Ali slaba vajde, svi su ili na moru, ili kod bake na selu ili sa mamom i tatom u kupovini. A ja nemam mamu i tatu...

Jedino što me obradovalo tokom ovog pretužnog letnjeg raspusta je njegov sam kraj. Sa jedne strane toliko obradovan što se bliži prvo septembarsko zvono, da sam već sladostrasno počeo da spremam igračke za razne igre sa decom, a sa druge paralisan strahom od nadolazećeg zimskog raspusta, toliko uplašen da mi se više nije ni igralo - došao sam na spasonosnu ideju.

Prijavio sam se da budem volonter u organizaciji Prijatelji dece. Imaju divne programe sa decom preko vikenda i raspusta.

I što je najvažnije, ne proveravaju da li je neko osuđivan kao pedofil. Hehe.

Od sada ću se i ja radovati svakom raspustu!

Eto, nakon devet i po meseci sedenja u oronulim učionicama, svakodnevnom viđanju istih osoba koje te svakim danom sve više i više nerviraju, nakon predavanja istih profesora koji su u stanju da ti jednim predavanjem ubiju želju za životom, nakon splačina koje nam serviraju u školskoj kuhinji pod nazivom hrana, došao je i taj dan.
Tog toplog junskog dana sam po poslednji put morao da se suočavam sa svim tim, i jedva sam čekao poslednji zvuk zvona kako bih bacio u vazduh sve te knjige koje su predstavljale simbol mog zatočeništva i da živim! To je verovatno bilo najiščekivanijih par meseci od kad znam za sebe.

Na samom početku raspusta, dok je miris olovke broj dva još strujao mojim telom, trebalo je da idem na more sa porodicom, po prvi put još od bogzna kad, kod naše braće Grka. Sve je bilo spremno, keva je pripremala sendviče za dug i naporan put, ja sam birao najboljih par majci koje ću nositi tamo, ali avaj! Baš to veče pred polazak je bio ogroman pljusak u mom zavičaju, a krov na kući u selu nedaleko od nas se urušio. Moj ćale je morao da ide kod njegove majke, starica je bila sama a nije bilo nikog da joj pomogne. Bio je tamo da postavi nov krov, a to je trajalo pitaj boga koliko. Put je bio otkazan.

Dobro, ja ionako ne volim more toliko, pa mi i nije bilo tol'ko krivo. Uostalom, bližio se vašar u mojoj varoši, a to je uvek centralni događaj leta. Idealna prilika za sve cigane iz okruga da zarade pare na nama prodavajući nam neke poluprodukte sa fensi etiketom, zavaravajući nas da je to original. Mene to i nije doticalo, ja sam ionako išao zbog ringišpila i autića na gurkanje, ali i za to je potrebno malo kinte. A ja je nisam imao. Sav moj džeparac je preusmeren u popravku već pomenutog krova, tako da sam samo mogao da idem i gledam kako se druga deca provode, a to bi me samo još više deprimiralo. I ovog puta sam izvisio. Jebiga.

Ali početkom avgusta, konačno stigoše srećne vesti. Kum nas je zvao da odemo kod njega u Italiju, u Peruđu da budem precizan, a popravka krova se bližila kraju, tako da sam ipak mogao malo da se provedem za ovaj raspust. Trebalo je da odemo tamo pred sam kraj raspusta i da poslednje dane istog provedemo u inostranstvu. Bio sam u ekstazi, znao sam da nema šanse da ponovo izvisim, mislio sam to je to, napokon ću izaći iz moje sumorne i male varoši i okusiti sve čari života u Italiji, hehe malo morgen. Moj kum je inače vozač kamiona, i u tom periodu kada je trebalo da svratimo, on je dobio informaciju da treba da prevozi neki kurac u Rusiju, a setili su se da ga obaveste kada smo mi već sredili sve papire i spakovali sve kofere, samo je trebalo da odemo na aerodrom i da krenemo. Au brate, i treća velika ispala ovog leta, ali sada nisam imao vremena da odem negde na brzaka, škola počinje za koji dan bato! Moram da čekam još devet i po meseci za popravni, a znam da od ovoga gore ne može.

Šteta, a tako je malo falilo.

Počeo je raspust i vreme prolazi tako sporo. Zatvorio sam se u sobu i narednih nedelju dana nadoknađivao igranje raznih igara. Jedem, spavam, igram je bio moj moto tih dana.
Ćaća bi povremeno upadao u sobu krsteći se, prozivajući majku da je odgojila debila i nazivajući mene propalim slučajem.

Reših da izađem vani. Majka se zahvaljivala svetoj Petki, otac mi tutnu crvenu u ruke "za da se nađe" namigivajući mi šmekerski. Razmišljao sam, gde bi najpametnije bilo iskoristiti novac. Setih se da su me likovi iz kraja izbegavali jer sam im izgledao kao čudak, pa reših da se ubacim u njihovo društvo. Gledali su me ćudno kad sam došao do njih, mali Kizo me pozdravi i počela je neka opuštena priča.
Rekoh da imam Vajferta, pa da kako pametno iskoristimo taj novac. Budući da smo bili zagorela klinčadija, rešismo da platimo debelu Miru i izređamo se na njoj pošteno. Bili su to najsrećnijih dva minuta u mom životu. Počelo je intenzivnije druženje, prestali smo da idemo kod Mire jer smo ukapirali da je to bilo bacanje para, te smo po prvi put završili travu od lokalno dilera Lemija botaničara. Udaralo je u glavu, smejali smo se kao nezdravi, Lemi je čak i častio polutanera za nove mušterije, ne sećam se kako sam ujutru došao kući. Malo po malo, počelo je svakodnevno varenje po kraju. Svet je bio naš.

I od jedno se ruši svet. Ćale mi je našao paklu cigareta. Punu trave. Majka plače, otac vojnički kaiš vadi. Pitaše me da nisam upao u neku sektu pre nego što mi se gubi svest od siline udaraca. Budim se. Oko mene sve mirno, ležim u čistoj sobi, totalna harmonija, zen mod. Upadaju roditelji u sobu, pitaju da li je sve u redu, kao da se nije ništa desilo. Kasnije sam ukapirao da nisam bio kući tri dana i da je sve bio samo trip. Pao je i naš lerdi Lemi. Bio je kraj zabave a ujedno i raspusta. Pošao sam u peti razred.

Da sam prije 5 godina imao ovakav ljetnji raspust vjerovatno bih rekao da je bio savršen. Sada, najveća ocjena koju mu mogu dati jeste tri... na skali od jedan do pedeset to jest.
Zašto? Pa zato što u svega par pasusa mogu prepričati sve što mi se desilo u proteklih šezdesetak dana koliko je isti i trajao. Kad kažem "sve," mislim bukvalno sve.

Elem, dan pred raspust zacrtao sam sebi da ću očistiti godinu u avgustu. Odavno nijesam toliko promašio ali o tom-potom.
Naime, u avgustovskom roku ostavio sam tri ispita za polaganje a u Podgorici je to, jelte potonji ispitni rok. Nije da imam prostora da se žalim obzirom da nas ima samo tridesetak u mojoj, sada već bivšoj, generaciji ali opet bolje da krivim državu nego sebe za sopstveni neuspjeh. To svako radi, pa što ne bih i ja?

Eh, već prvog dana u okršaju između mene i pedesetak kila hartije izvukao sam deblji kraj. Iz nekog samo njoj poznatog razloga knjiga nije htjela da dođe do mene. Nije da to obično radi ali treba imati poštovanja kad vidi da sam umoran čo'ek.
Rezultat nakon 12 sati spavanja i još toliko sati gledanja u sunce - Pazl 0:1 masoni i ostala govna.

Ni drugi dan situacija nije bila ništa bolja. Opet greške u komunikaciji sa saigračima. Državna bezbjednost, evropska unija, NATO pakt, ruski tajkuni i ostala fizička i pravna lica koja mi žele zlo a predvode ih masoni i počinjem da sumnjam i jevreji (neđe smo ih ja i jedan drug negativno pomenuli a oni sve čuju) podižu svoju prednost na dva pogotka.

Premotaćemo film do otprilike desetog dana. Tad sam krenuo opet da treniram sa drugom na trim stazi tako da se raspodjela vremena značajno promjenila. Počeo sam da trošim 13 sati na spavanje, 9 na gledanje u sunce i 2 na trening... osim neđeljom. Tad bih se vraćao na "staro računanje vremena."

Tu neđe oko petnaestog dana jedan drug mi reče da će da ide na more. Taj drug mi je ujedno kolega sa fakulteta. Mlatili smo malo preko Morače, pričali o mogućoj vojnoj intervenciji u Siriji, kratkom filmu, čak i o projekciji srčanih tonova... doduše tu je više on pričao nego ja al' ajde.

Vraćamo se u dane opasnog treninga koji bez prekida traju neke dvije i po neđelje. Drugu sa treninga je bio rođendan.
Slavio sa još jednim likom kojeg niti znam niti poznajem. Dobar momak. Mislim i jedan i drugi su dobri momci.
Bile i neke đevojke i još jedan lik tamo. Rekao bih za tog tipa da je metalika. Ne volim metalike al' opet smo se fino ispričali o filosofiji, ženskim pravima i seksu.
Otišao kući neđe oko 2 ujutro i ispurnjao 17 cigara za manje od 2 sata. Ne znam zašto.

Nazad na dane treninga koji traju do deset dana prije ispita kada se pali crveno svjetlo!
Počinjem ubjeđivati sebe da i nije tako loše izgubiti godinu, fazon duže živim na računu starih iako u zadnje vrijeme češće ja njima dajem pare nego oni meni. Dobro je to.

Dolazi ispitna neđelja. Svoju filosofiju počinjem širiti po hodnicima mog fakulteta đe tješim ljude koji su nešto i naučili za vrijeme raspusta. Zapravo me boli kurac. Boli i njih kurac za mene. Doduše mene nešto manje boli kurac jer ja sam donekle altruista a ostali ljudi su mahom sebična govna.
Poslije mi bi pomalo žao par ljudi. Dobra su đeca al' makar ću imati s kim da iskočim na kafu poslije vježbi ako me zovnu. Ja inače slabo idem na kafe al' kad me neko zovne ne odbijam.

Elem po završetku ispitne neđelje rezultat je oko 60:0 u korist masona i ostalih tajnih društava koja preko chem-trailsa djeluju na moj nervni sistem i tako izazivaju lijenost.

Poslije toga sam još jednom iskočio sa onim kolegom da malo prozujimo preko Morače. To mi je bio drugi dan nakon rođendana. Za rođendan sam izio neki roštilj. Bili neki punjeni ćevapi i ražnjići sa slaninom. To dvoje obožavam (mada sam cijelo ljeto jeo odlično obzirom da je stara bila na odmoru).

Ove godine ću pobjediti masone.
Obećavam!

Velika vrućina, ima 40 stepeni sigurno, a tek je 8 ujutru. A još leto nije ni počelo! Kako to? Lepo, poslednji dan škole. Kad će leto, svi se pitaju? Još malo pa sad će. Svi već batalili školu i čekaju raspust.

Čekao sam ga i ja početkom tog juna i nadao se da će biti ekstra.... al ovaj raspust mi možda do sad bio i najgori. Može se reći ni da nije ni bio. Više se umorih nego što se odmorih na njemu.

Počeo veoma veselo. Učenje za prijemni. Nisam imao tremu, znao sam da ću da ga pokidam. Srpski posebno. I tako u tom učenju prošlo već mesec dana raspusta. Opaa, već prijemni sutra i prekosutra, razmišljam u sebi. Dolazim. Radim srpski. OPAAA 18 bodova, svaka mi čast! Sutra matematika... Malo sutra matematika! Dolazimo i direktorka kaže da su odložili jer su neki krali testove. Sutra ponovo. A za divno čudo meni bio rođendan. Sve lepše od lepšeg. Pa zar na rođendan da radim prijemni... i to iz matematike. Da mi daju 10 nagradnih bodova zbog toga! OBRADOVIĆ DURADI NEŠTO! Dobro ajde, uradim ja nekako i tu matematiku i imam tu malernih 13 bodova, a koliko sam vežbao dobro je i to. I završi se taj prijemni kako je morao. Sad one liste želja.

Kad to beše, 20 i neki jun? Sam kraj juna, već upeklo, svi idu na more, a ja blejim kući i popunjavam one liste želja k’o da pišem Deda Mrazu pismo. Beži bre, šta je sa mnom kad usred leta pominjem Deda Mraza? Ispunim ja to nekako i sad moraš čekati da vidiš gde si upao. A to nema do pola jula. I onda oni očekuju da se mi odmorimo na raspustu. Tako ti ja se smaram na netu, jer sam i na vukajliji bio banovan i ono ukucam tamo šifru na sajtu ministarstva kad vidim da sam up’o u ekonomsku.Konačno nešto dobro! Biće pički samo tako! A malo pre toga su javili i da se prijemni neće važiti. Konačno nešto dobro da se desi. Konačno počinje pravi raspust.

Bilo dobro tih mesec dana od pola jula do pola avgusta. Svakodnevna fudbalica u parkiću, bleja, zezanje Romulanaca i ostale stvari, čisto da malo odmorimo dušu od dosadne škole. Najjače bilo kad smo hasali ljute papričice. Odemo u radnju i uzmemo po par komada ljutih. Samo ljute, ništa više. Ni hleb ni ništa. I jedemo mi to, a ono vatra izlazi iz nas. Ko da smo zmajevi! Posle pili vodu pola sata ne bi li nam bilo malo bolje. A bilo dobro i kad smo gledali treninge odbojkašica. Čuj bilo dobro, bilo odlično! Popnemo se mi na salu, ono već pao mrak, 10 uveče, a one se trte tamo, vežbaju čekić u onim šorcićima. A ovaj ortak, što ga zovemo Šef, retard krenuo da davi štrumfa. Taj je pijan! - sigurno sad zaključujete, ali ne. On uveče uvek poludi. Da l’ je to zbog Meseca, položaja zvezda ili nečeg trećeg, stvarno ne znam. Nego što je najcrnje, primetila ga jedna odbojkašica i rekla treneru. A mi skači sa sale i šturaj bre! Ne znam ni da l’ je stigao Felainija da vrati gaće mentol.

To već beše sam kraj raspusta. Već 20 i neki i polako smo već razmišljali kakva će banda biti u srednjoj. Pikao se tih poslednjih dana malo fudbal, malo basket. Bilo par golova sa pola, golova glavom, svađa i svega ostalog što krasi fudbal ali uvek bi se pomirili i nastavljali. I tako došao zadnji dan ovog raspusta...

Uveče, 11 sati. Sedimo na zidiću i odmaramo od fudbala. Pričamo kako je brzo proš’o raspust i da hoćemo da ga produže. Al ne mere, moj Omere. Razmišlljamo kakva će da bude nova ekipa u srednjoj. Klinci igraju Jugio karte u pozadini, Šefa udario Mesec pa igra Cocomix, ovi pričaju šta su upisali, a JA EKONOMIŠEM!