Nije bilo loše. Standardno. Rad, red i disciplina. Jebeš ga, Japan je to.
Učitelj Oroki-San je opet insistirao na mojoj daljoj obuci. Nije lako biti samuraj. Kaže da treba da krenem na neko duhovno putovanje, a ja bih radije proveo svoje slobodno vrijeme sa gejšama, pijući sake što mi je Oroki-san dao kad sam maturirao na Akademiji. Elem, kako su svi ti planovi pali u vodu, spakovao sam katanu, rezervni kimono, nešto riže, ponio luk i par strijela i krenuo na južnu kapiju zidina Edoa.
Tamo sam se našao sa starim prijateljima. Midori-san, koja me je spasila iz mora onomad, kad sam kao putnik na engleskom brodu bio na svom prvom a za sada i posljednjem pomorskom putovanju. Nema tu mnogo šta da se kaže: standardna brodolomačka priča i sreća da je tu bila ona, inače... Dakle, pored nje, tu je bio i Joširo-san. Pomogao mi je da savladam japanski, jer je bio jedini druželjubivi Japanac. Mnogi od njih su me prezirali, ali on mi je pomogao oko svega. Da se smjestim, opismenim na japanskom, oko posla, hrane. Šta god je trebalo.
Krenusmo da lutamo planinama srednjeg Japana. Tražili smo neki hram, o kome je pričao Oroki-san. Lutali smo dugo, bar mjesec dana, dok ga nismo pronašli. Tamo su nas dočekali druželjubivi monasi. Nije bilo loše. Istina, zabole noge od jebene meditacije, ali mora se. Ne meditiraš minimum 2 sata, nema doručka, ručka ili večere. Midori-san i Joširo-san su se često žalili na bolove u leđima od fakirskih dušeka, ali meni je bilo ok. Mantalo mi se u glavi po čitav dan, vjerovatno od krvi koju sam izgubio spavajući.
Jedno veče, naišla je grupa bandita. Tražili su zlato u hramu. Našli su nas troje i preplašene monahe. Monasi su potrčali u svoje odaje ne bi li se zaštitili od njih, a nas troje smo izvukli katane i tako ih i dočekali. Još jedna borba. Hm, neće biti lako. Joširo je neiskusan, a Midori je tek završila Akademiju. Njihova prva borba. Biće teško.
Banditi nisu lako odustajali. Bilo ih je mnogo, ali smo se svojski borili. Jošira su proboli kopljem kroz stomak u drugom naletu. Gadna smrt. Midori je podlegla gadnim ranama. Ipak, nastavila je da se bori kao zmaj. Većinu smo ih skinuli strijelama. Da ih samo ponio više...
Desetak preostalih je krenulo na nas dvoje. Sjetio sam se svega što me je Učitelj Oroki naučio, primjenio to u praksi. Bilo je efektivno. Posljednji od njih pao je pod udarcem mača Midori-san, ali ju je uspio pogoditi otrovnim iglama. I ona se ubrzo pridružila Joširu. Što se monaha tiče, svi su bili pobijeni, a zlatne statue odnešene.
Prošao je tu i neki seljak, vidio me sa krvavom katanom i prijavio me lokalnim vlastima. Iako sam uporno dokazivao da nisam kriv, bacili su me u tamnicu i osudili na vješanje. Da, vješanje je sutra. Šteta. A taman sam htio da okusim gejše dok pijem sake...
Grad Edo, Japan, 1620. godine.
Definicija napisana za turnir Pačija Škola
Samuraji jebu Spartance i vitezove svojim pomocnim spravama, posto su im tukijevci mali. +++
Bolte, svejedno mi je.
O'tkačeni, mislio sam jedno vrijeme.
Peri, bar ne misliš da su ih kastrirali lolo.
Lukse, samuraji su to :)
Gugi, to je bila i moja prva reakcija kad sam vidio šta napisah.
Inače, hvala svima :)
Baldur's Gate, dvica. Opako !
:)