Kako sam proveo ljetnji raspust

Није било лоше. Стандардно. Рад, ред и дисциплина. Јебеш га, Јапан је то.

Учитељ Ороки-Сан је опет инсистирао на мојој даљој обуци. Није лако бити самурај. Каже да треба да кренем на неко духовно путовање, а ја бих радије провео своје слободно вријеме са гејшама, пијући саке што ми је Ороки-сан дао кад сам матурирао на Академији. Елем, како су сви ти планови пали у воду, спаковао сам катану, резервни кимоно, нешто риже, понио лук и пар стријела и кренуо на јужну капију зидина Едоа.

Тамо сам се нашао са старим пријатељима. Мидори-сан, која ме је спасила из мора ономад, кад сам као путник на енглеском броду био на свом првом а за сада и посљедњем поморском путовању. Нема ту много шта да се каже: стандардна бродоломачка прича и срећа да је ту била она, иначе... Дакле, поред ње, ту је био и Јоширо-сан. Помогао ми је да савладам јапански, јер је био једини дружељубиви Јапанац. Многи од њих су ме презирали, али он ми је помогао око свега. Да се смјестим, описменим на јапанском, око посла, хране. Шта год је требало.

Кренусмо да лутамо планинама средњег Јапана. Тражили смо неки храм, о коме је причао Ороки-сан. Лутали смо дуго, бар мјесец дана, док га нисмо пронашли. Тамо су нас дочекали дружељубиви монаси. Није било лоше. Истина, заболе ноге од јебене медитације, али мора се. Не медитираш минимум 2 сата, нема доручка, ручка или вечере. Мидори-сан и Јоширо-сан су се често жалили на болове у леђима од факирских душека, али мени је било ок. Мантало ми се у глави по читав дан, вјероватно од крви коју сам изгубио спавајући.

Једно вече, наишла је група бандита. Тражили су злато у храму. Нашли су нас троје и преплашене монахе. Монаси су потрчали у своје одаје не би ли се заштитили од њих, а нас троје смо извукли катане и тако их и дочекали. Још једна борба. Хм, неће бити лако. Јоширо је неискусан, а Мидори је тек завршила Академију. Њихова прва борба. Биће тешко.

Бандити нису лако одустајали. Било их је много, али смо се својски борили. Јошира су проболи копљем кроз стомак у другом налету. Гадна смрт. Мидори је подлегла гадним ранама. Ипак, наставила је да се бори као змај. Већину смо их скинули стријелама. Да их само понио више...

Десетак преосталих је кренуло на нас двоје. Сјетио сам се свега што ме је Учитељ Ороки научио, примјенио то у пракси. Било је ефективно. Посљедњи од њих пао је под ударцем мача Мидори-сан, али ју је успио погодити отровним иглама. И она се убрзо придружила Јоширу. Што се монаха тиче, сви су били побијени, а златне статуе однешене.

Прошао је ту и неки сељак, видио ме са крвавом катаном и пријавио ме локалним властима. Иако сам упорно доказивао да нисам крив, бацили су ме у тамницу и осудили на вјешање. Да, вјешање је сутра. Штета. А таман сам хтио да окусим гејше док пијем саке...

Град Едо, Јапан, 1620. године.