Letnji raspust je bio nešto čemu sam se radovao. Kao dobrom učeniku, koji je svoju egzistenciju osigurao na vreme, on je počinjao još početkom juna. To je možda bio i najbolji deo. Dve - tri nedelje bezbrižnog zajebavanja u školi, bez ikakvih obaveza, osim sprdanja sa drugarima i naslađivanja nad hordom krvopija koji pokušavaju da poprave ocene.

Kad se školska godina i zvanično završila, svo to zezanje se samo prenelo na ulicu. Kao pripadnik ganeracija, kojim kompjuteri još nisu uzeli danak u detinjstvu i prave kičme, kuća je služila samo za spavanje i punjenje stomaka.
Igrale su se razne igre, ali ulični fudbal je bio naj popularniji. Svaka ulica je imala svoj tim, svoj teren, vodonoše, debelog golmana i kapitena. Naš kapiten Ciki nije bio baš tehnički nadaren, čak se može reći da je imao dve desne noge, bio je levak, ali je bio i najjači u ekipi i njegova je bila lopta. Bio je kapiten sve dok nam se nije pridružio Kimi, koji mu je skinuo traku.

Po završetku osmog razreda, uspešno sam upisao srednju školu. Moji su me častili prvim odlaskom na more, ali džeparac sam morao da zaradim sam. Matori mi sredio šljaku sa majstorima. Prvi put sam osetio leptiriće u stomaku kad mi je šef izbrojao 50 € na kraju nedelje. Lep osećaj...
To je postala praksa svakog leta i svaki put bi kupio sebi nešto korisno a bilo je dovoljno i za izlazak, garderobu i poroke. Nastavilo se tako i u studentskim danima, samo što letnji raspust na fakultetima fiktivno ne postoji. Danju radiš da bi imao da platiš stan i račune a noću učiš i spremaš ispite koje nisi uspeo da položiš zbog premale količine krvi u alkoholu tokom cele godine.

Za zadnja tri leta i nema se šta puno reći. Dobro je ćale govorio leta 2010-te, da će mi to biti poslednje bezbrižno leto u životu. U dobrom delu sve se to i obistinilo, ali vremenom sam uspeo da položim predmet pod nazivom Bol u kurcu i ne stresiram se previše oko obaveza, što je možda i ključ uspeha. Svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem. Valjda je to normalan tok života...

Jun beše bio početak odmaranja školaraca. Roditelji na posao, deca ustaju, doručukuju zauzimaju svoje pozicije kraj računara i tako ceo dan, osim što, ako ti ćale ne uplati internet, pa ni sam ne znaš šta ćeš od dosade.

Ulice postaju sve vrelije, dan duži nema žive duše napolju, deca se ne bi setila da se odvije od kompa. I tako sve dok ne krenu godišnji odmori, pa idem na letovanje! Došao je i taj dan, da spakujemo kofere i pravac na more ''JUHU''..! Kad ono KURAC, ćaletu se pokvarila kola, sve brže i brže prolazi godišnji odmor. Ćale hiljadu problema, svakih sat vremena kod mehaničara nada se da je neki sitan kvar, a ono crko JEBENI MENJAČ... Traži na Internetu i oglasima razne informacije i cene. Najjeftiniji 450 evra (za te pare si mogo da platiš smeštaj za četiri osobe)... I dok je ćale našo menjač ostalo još 9 dana godišnjeg, pa je bilo pitanje da li ćemo na more ili ne. Međutim, ipak smo svi želeli da pobegnemo iz grada i uživamo na plaži, tako da smo na kraju otišli, iako smo bili samo 7 dana (2 smo izgubili na putu). Kad smo stigli do Jadrana, naravno bilo je predobro. Brzo smo našli fin smeštaj, pravi odmor. Ustajemo oko 9 pola 10 doručkujemo i na plažu do podneva, istuširamo se, ručamo, malo odspavamo, pa onda od jedno 17 do 19 opet tuširanje i od 21 do 23 u šetnju i tako svaki dan. Kad smo se vratili u Zemun ostalo je još jedno Mesec dana do početka nove školske godine. Polako se spremaju za Avgust (učenici koji su pali iz jednog ili dva predmeta). Deca polako izlaze napolje (samo posle podne i uveče) igra se fudbal i basket, ide na kej i pokuša da se što bolje iskoristi letnji raspust. Tako sve do nedelju dana pre škole. Neki su se uželeli društva i velikog odmora, neki knjiga i školskih klupa, a neki nove škole i novog odeljenja. Svi su uzbuđeni i uznemireni.

Došao je i taj dan! Dan kada treba da počne nova školska godina. Svi su jedva čekali da se vide posle tri meseca, da prepisuju domaće i kontrolne međusobno, da dobijaju petice, pa i jedinice, da jedu pljeskavice, ali posle Prvog časa hemije, fizike i pogotovo matematike, već jedva čekaju sledeći zimski, a i letnji školski raspust.

Parovi koji "Menjam ženu" shvataju bukvalno.

Не волим зиму. Руке ми се леде као да не примају крв, на смалаксалу душу се обавије нека мрена и тугаљиво, сјетно небо као да хоће да се сручи на мене. Не волим ни јесен, шаренолику и подмуклу. Хладан вјетар одере ми радост са лица, слој по слој...

Љето, ах љето. Замирише пробуђена земља, небо се развије у бесконачност и пробуде се најтананији дамри у човјеку. Заврши се школа, разлете се дјечји осмјеси свуда по сокацима и подсјете ме на љета, она права љета мог дјетињства. Онда када сам чувао безбрижност у џеповима прљавих панталона, искру слободе у ходу и читаву једну васиону у грудима. Читав свијет био је ту, под ногама, магичан и направљен само за мене.

Данас волим љето више него икада. И у сваку зиму замишљам љето, испуњено и чисто, најљепше до сада. Сваки пут када ме одузме тугаљивост и немирна сјета, одагнам мисли, сањајући љето. Све ће бити љепше када ме огрије сунце - говорим сам себи. И смишљам планове, замијесим илузије уморним синапсама и смирим се. Их, када дође љето...

Дође и љето, довуче се на усијаним кочијама и загосподари брдима. И не радим ништа, не мичем се. Стојим ту, као укопан пред свим благостањима којима ме обасипа, пуштајући да ми најљепша четвртина мог живота пролази без циља. Сакријем се у сјенке сопствене безидејности и нерада, не уживам, не живим. Ипак, сањам она љета, дјечја и невина, испуњавајући свакодневницу прашњавим успоменама и одсањаним сновима. Тако, ново љето се провуче крај мене, а да то нисам ни схватио. Тек онда, када се прошара небо и шума зазлати, схватам да је најљепше прошло, и да је још један распуст мога живота, неповратно изгубљен.

Такав сам. Моје зиме су моје туге. А љето, ма колико да га волим, увијек учиним да бесциљно прође, пуштајућу га да одлети доле, далеко, на југ...

Kad monotona žuto-plavo-zelena kombinacija počne da popušta pred milionima boja koje ni najsavremeniji digitalni zapis ne može verno da prikaže, kad se umorimo od odmaranja, kad dosada dostigne svoj maksimum i više ne znamo šta bismo uradili sa sobom, po pravilu nas iznenadi prvi septembar, dan D. Ove godine je to bilo drugog.

Početak svake školske godine je vreme kada se sumiraju utisci stečeni tokom dugog, toplog leta.
Mi, a to će u ovom zadatku podrazumevati mene sa najvažnijim višestrukostima, smo ovaj raspust proveli na isti način, ali smo ga različito doživeli.

Tek konsolidovani učenik srednje stručne škole, malo spletom slučajnih okolnosti, više zahvaljujući godinama sticanoj zavisnosti direktorovog Opel Senatora, počasnog člana voznog parka iz doba Juge, od ćaletove precizne (i teške, ali nije važno za ovaj deo priče) ruke, tokom raspusta nisam morao ni da pomislim na školu, za razliku od prošle godine, kada je pomenuta ćaletova ruka pokazala svoju tamnu stranu.

Dva i po meseca nadanja i
očekivanja!

Čekalo se poslednje zvono da se popakujemo u kombi i zaputimo u neku divljinu na crnogorskom primorju koju smo pronašli metodom kartu čitaj, seljaka pitaj, doduše, samo drugim delom jer ove vukojebine nema ni na topografskim kartama. I seljaci su nas malo zajebavali, ali smo se nekako dokopali avetinjskog zdanja na dva kilometra od obale. Tamo je vreme stalo pre formulisanja Specijalne teorije relativnosti i jedan je od najjačih argumenata u njenu korist. Vlasnik zdanja je ćaletov drug iz vojske. I pobratim, jašta!

Otac je uvek sve posmatrao kroz dinar. Valjda je od tih silnih pogleda i dinar postao tako tanak, providan. Zato mu je kombi i radni i paradni auto, a letovanje nas je koštalo samo mali procenat od onoga što smo pojeli i popili, ostatak je nadoknadio domaćin, čika Momo. Čak su i pokloni koje smo poneli poreklom iz dedine bašte, kazana i svinjca.

Deset dana rastvaranja pod dejatvom slane vode i ultraljubičastih zraka i nije neko letovanje po meri gotovo sedamnaestogodišnjaka. Taman da se brzo zaboravi, da se osmog dana nije pojavila Milijana, čika Momova ćerka. Završio se ispitni rok pa je došla da malo napuni baterije. I moja jaja, naravno!

Kako su je napravili, oprostio bih im izbor imena! Zbog nje sam dva dana u tuđini prolivao telesne tečnosti. Bale, znoj i semenu tečnost, zaključno sa krvlju jer sam ga gulio dok ga nisam ogulio!
Milijana studira neku molekularnu biologiju, ili nešto tako zajebano. U Beogradu, a đe bi?!

Predložio sam matorcima da našim domaćinima uzvratimo tako što ćemo Milijanu pozvati da od oktobra boravi kod nas, nauštrb mog komfora, a pod parolom kad čeljad nisu besna...
Ćale je prozreo moj plan i samo je rekao: "E, moj sine, još si ti zelen!"

Vratili smo se, a to je iz mog tela iscedilo i petu tečnost, suze. Niko nije video. Jedino sam se pri rastanku toliko zacrveneo, da mi obrazi još bride. Vadio sam se na preteranu izloženost UV zracima, alergiju... Kasnije sam to svoje stanje iskoristio kao adut za neodlazak u selo na tradicionalno skupljanje i pripremanje za zimu svega jestivog, a da zbog toga ne budem na prinudnoj dijeti. Ostatak raspusta sam proveo prikovan za računar, bez volje da bilo šta preduzimam. Poslao sam Milijani zahtev, čekam da se vrati u civilizaciju pa da mi odgovori. U nedelju su me špaklicom odvojili od fotelje. Za ovu godinu imam ozbiljne planove, malo sam sujeveran pa ih ne bih otkrivao. Počeo sam da se interesujem za neke egzotične nauke.

Raspust bi se mogao posmatrati iz još nekih uglova, bližih ostalim mojim ličnostima, ali moja racionalna strana mi kaže da nije mudro konkurisati ruskim klasicima, naročito ako se to radi za ocenu.
Definicija je pisana za takmičenje "Pačija škola". Još da je definicija...

Leto, o kakvom letu pričate? Šta da pišem? Da. Ipak ću da napišem ali imajte razumevanja za moju isfrustriranost pa mi ne zamerite.

Ovo je bilo ubedljivo najgore leto, čas vrelo čas hladno, nije se znalo kako da se obučeš. Papagaji se u jednom trenutku brčkali u pojilici a posle je dunuo jak hladan vetar pa se razboleli, morala sam ENROCIN kapi da im dajem! Leto, ccc! Dosadno. Kolotečinom je nadmašilo sva prethodna i šta zanimljivo da se desi?! Matora komšinica je išla od vrata do vrata svojih komšinica noseći kojekakve tračeve kao kakav jehovin svedok one besplatne knjige i letke pa je došla kod mene da me udavi tračevima u vezi one Tanje koje... (da vam kažem u poverenju da se spanđala sa nekim bogatašem iz susednog sela, ali ćutite i ne pričajte nikom da sam vam rekla). Strašno šta sve ljudi nisu u stanju da pričaju o drugima. Dani su mi proticali bez ikakve nade da odem na more i gledam ljude kako se penju po palmama ne bi li uzbrali koji kokos. Da, pripadam armiji ljudi koji rade da bi preživeli, crnčeći kod kineza za siću. Ej! Pa gde to ima?! Samo u ovoj bednoj Srbiji. I dok uzimam ono crevo da zalijem baštu, zamišljam da sam na moru i onda onako zanesena mišlju kako plivam, prokleta mačka počinje da mi se mota oko nogu i ja počinjem da bežim misleći da me juri ajkula! Šutnula sam je kao loptu i više je potkačila tako da je odletela i zakačila se na granu obližnjeg drveta a onda me je pogledala onim njenim nežnim okicama i meni su krenule suze na oči. Plakala sam a onda mi je svekrva doviknula "Izgoreće ti kolač!". "Kolač u tiganju, nemoguće" slogan za onaj hit tiganj mi se motao po glavi i ja sam se za čas oraspoložila. Kako tako neka bedna reklama može da ti popravi loš dan pa to ti je, a mačka je sišla sa drveta nepovređena. Nasmejala sam se i otišla da proverim koliko kolač još mora da se peče. I svi ostali dani su prolazili kao "Dan mrmota", sve isto i monotono.

I sećala sam se kako sam nekada išla sa roditeljima na more a tad sam imala 4 godine. Tad sam prvi i poslednji put išla na more. I to sećanje mi nije moglo popraviti raspoloženje niti će mi dati nadu da će mi sledeće leto biti drugačije, da ću moći da odem bar do Mrtvog mora ili do neke banje da bih imala o čemu da pišem.

Дефиниција написана за такмичење "Пачија школа"!
Последњи трзај школе се осећао у ваздуху, а онда, као облак пустињске олује пред очима су ми отворили нови видици. Осећао сам слободу на својој кожи. Распуст је напокон дошао.

Распуст вам је оно кад не морате да марите када ћете следећег дана устати, већ се лаганини опустите и не размишљате о томе. Распуст вам је оно када задњи пут напишеш реченицу пре три месеца, а онда на почетку школе већ заборавиш нека слова. Распуст је оно кад можеш да изађеш докле хоћеш, распуст је оно када имаш времена на претек. Распуст је оно када те боли брига о свему. Него да не дужим. Елем, од свих догађаја овог распуста, као што су одлазак на море и буђење у другом граду, троноћно пецање уз екс-ју песме и гомилу излазака морам издвојити нешто посебно за мене. То је догађај који је устаљен у мојој породици, тј. догађај преко којег се код нас у фамилији постаје прави мушкарац. Мушкарчина, пардон.
Почетак августа, буди ме ћале и каже да се будим јер је изазов преда мном. На то сам се физички и психички припремао месецимa. Свињокољ. Спаковали смо наше гумене кецеље које ћемо да окембесимо на наше поцепане и старе мајице, јер знате, не ваља да вам крв од крмаче од 120 кила остане на вашој новој белој Најк мајици. Августовски дани су симболи наше фамилије, тад се окупљамо код деде, кољемо свињу, печемо ракију, и опијамо уз печење и алкохол све док нас кучићи не нађу код Шапца. Јутро, свеже и ведро, али пријатно. Деда ме обучава како и шта. Објаснио ми је да прво морам да минимум пет чашица прошлогодишње шљиве одерем пре него што се дочепам секире. Добро то је већ било савладно одавно код мене тако да није било проблема. Сунуо сам и кренуо у лов. Деда ми је дао његову секиру а ја сам онако одлучан, великог стаса и самоуверен узео и осећао сам се као панишер. То је био тренутак када одлучујеш да ли си довољно зрео или превише детињаст. Деда је пустио крмачу из това, тата је са леве стране, деда са десне, брат, стриц, тетка и остали на крају а ја, ја сам стајао са њом очи у очи. Пришла је ка мени а деда ми узвикну: "Сад је удри!". То сам и урадио. Сву снагу сам усмерио ка том четвороножном укусном чудовишту! Звекнуо сам толико јако да је свињи отпала глава! Да поновим, ОТПАЛА ГЛАВА! А што је и најгоре а и најбоље, свиња је још сквичила! Да, добро сте чули, сквичила иако јој је глава отпала! После су је моји обрили и сервирали, а ја као најмлађи члан који је икада цепао свињу у вугла и откинуо је, добио сам орден. Кад сам се запитао шта је награда, деда ми је сервирао језик и мозак на тањир. Е то је био тренутак мушкости! Лав, или јеси или ниси! Зграбио сам рукама и кидао зубима! Све сам то налио ракијом и киселом. Тек касније сам схватио шта сам ја то управо појео. Брат се случајно одао и рекао да су то биле мошнице. О да, мошнице.

Овај летњи распуст сам провео много лепо, први пут да сам се осећао као убица а да ми је било лепо. Е сад, школа, мора да се учи.. Живот је то.

Da kozo buljava, znaš kada sam znao da ćeš i ove godine da nas pitaš ovo glupo pitanje. Ko o čemu ti o raspustu, nabijem i njega i tebe . Da mi je samo znati kakav to fetiš imaš kada te svake godine zanima šta gomila pubertetlija radita dva mjeseca godišnje kada im ne dišete iza vrata. Nego pošto se uskoro rastajemo da ja tebi iskreno opišem kako sam proveo raspust, možda nakon ovog teksta ukinete tu temu na pismenom.

Zajebi priču Miloša iz prve klupe kako je išao u Egipat da pliva sa delfinima ili Miličin obilazak svetinja na Kosovu, moj raspust jer bio neprevaziđen. Pa da polako krenem iz početka.
Prvi mjesec dana i nije bilo loše, starci ubjeđeni da sam prošao četvorkom ali mi se svijedočanstvo zagubilo negdje pa ću im pokazati dokaz svog uspjeha tamo negdje sredinom avgusta kada se rasčisti ta frka sa papirologijom. Čak sam i nešto para dobio pa može da se ode na sok i sladoled jer kao što znate moji vršnjaci ne piju, ako je sudeći po godišnjim izvještajima sa raspusta koje pišemo ovde već dugi niz godina. E pa ne piju moj kurac draga profesorice, Milica sredinom jula zaglavila na rehabilitaciji u Crnoj Rijeci, a Miloš od silnog esida još živi ubjeđen da je u Egiptu sa delfinima. Nego da se mi vratimo na moj raspust. Bleja na gradskom kupalištu uz sokić i sladoled, kakvo divno ljeto mislite vi sada. Zamalo draga profesorice, ona pičkica Srđan izlajao starcima da sam pao iz Srpskog i matematike. Kaže da ga trip od sokića naveo da me odruka. Pizda jebena, sada će vjerovatno da napiše kako je to bilo za moje dobro. I tako počinje pakao od raspusta nema više para za sokove, kućni pritvor uz pravopis i zbirku zadataka iz matematike to je bilo moje fensi ljetovanje a vjerujem i većine ovih idiota u razredu.
Pregurao sam nekako do avgusta, jer uz dovoljnu dozu bensedina sve je moguće. Tu već počinje drama. Na četrdeset stepeni dolazim na popravni da pišem kako se osjećam dok vi ispijate koktelčiće parama koje ste pokupili od levata koji nisu zaglavili na popravnom. Matematiku sam riješio sa par litara šljivovice ali ti kurvo nisi imala dostojanstva da se pojaviš na popravnom, što ti nije predstavljalo problem da za šugavu dvojku tražiš 100 evra. Nisam ti dao kintu a sjedim u novom razredu i pišem ti kako mi je kul bilo na raspustu. Ha ha ha, imam i ja veze u ovoj školi kučko.
Nego da ti ne dužim više usrala si mi jebeno ljeto i mnogo ti hvala. Vidimo iduće godine se u avgustu kučko!!!

Ljeto.

Ljeto je super.

Ljeto je višak pamuka i sintetike.

Ljeto je simpatična tromjesečna divizija.

Ljeto.

Raspust.

Bilo je to davno. Bio je to sunčan dan. U mom gradu je uvijek sunčano. Kada ne pada kiša. Ili snijeg.
U mom gradu su obično oblačne teksture kada nije ljubičasto. Ljudi su crni ili bijeli. Bilo je dosadno. Ljeto je dosadno.
Ljeto je super.
Ja volim ljeto zbog mora. Ovo ljeto sam bio na moru, sa mamom. Bilo je to divno iskustvo, nebo je bilo ljubičasto, sunce mi se smijalo.
Igrao sam se se u pjesku sa drugom djecom. Dani su letili prepuni zabave, smijao sam se, bio sam veseo. Mama me je vodila da kupimo mnogo stvari. Margarin, hljeb, dušek, kupovali smo neke namaze bijele. Bili su ukusni, imali su ljubičasto u sebi.

Jednog dana, puno mi se kupalo u moru i otišao sam da se kupam. Kupao sam se više puta, u medjvremenu dok se nisam kupao, pravio sam zamak. Pečurke. Mislio sam da se oženim princezom koja je živila u tom zamku. Volio bih da budem astronaut. Ali, ljeto je.
Drugar kojeg sam upoznao, i sa kojim sa se kupao je vidio neku životinju u moru i otišao da se kupa sa životinjom. Životinja je mnogo ličila na delfina kojeg sam gledao na televiziji. Ipak bila je to ajkula, igrali smo se i shvatio sam da more postane crveno kada se stvari krv u more. Ljeto je dosadno, ostao sam bez pola desne ruke.

Ljeto je super, mnogo iskustava. Napokon sam se vratio, oko mene su i dalje srećni i nasmijani ljudi, obukao sam bijelu košulju i čekam ga. To ljeto sam prvi put probao neku cigaretu, sa mamom.
Ljeto, 69.

Seda za sto. Kočoperi se u sintetičkoj košulji odvratnog dezena iz koje mu viri stomak. Pantalone mu stegle dupe i izgleda ko neka debela snajka. Priča tanušnim glasićem nešto o nekim tupavim crepovima i ciglama. Vadi ove nove digitalne ključeve sa znakom BMW i stavlja na sto pored telefona, cigara i neke pederuše. I sve postaje ok. Jednim potezom ruke je izbrisao ovo prethodno i pokazao da on nije ustvari seljak gedža, već perspektivni biznismen.

Ovako izgleda svet iz ptičje perspektive glupe sponzoruše. One drže ovu filozofiju u životu.

Ali, ova priča nije o ovom debelom gore. Nije ni o sponzorušama. Ova priča je o tebi, studentu koji je prihvatio ovu filozofiju a zajebao fakultet, izmolio ćaletovog polovnog-novog fiata stilo karavan, naprčio neku tupavu šarenu na roze košuljicu, obuo lakosta patike i bele pantalone, i krenuo u grad da jebeš.

Nećeš jebati.

U tvojim mislima je dovoljan ćaletov auto i sponzoruše će odmah da vlaže. I sa tom mišlju, ti i drugari lepo izađete u grad obučeni ko pederi, a one neće. Ne da neće da vlaže, nego neće ni da pogledaju. Džaba ključevi na astal. Džaba parkiranje ispred i ljubljenje u obraz sa ortacima da izgledate mafijaški. Zalepiće se za nekog bilmeza.

I tako napaljeni i jadni, izaći ćete pijani, i krenućete da se trkate sa drugima, eventualno vozeći jednog od ortaka na zadnjem sedištu koji sedi sa dve ribe i žvalavi se sa nekom što izgleda malo ružno, dok ga ti i suvozač zajebavate. Ustvari sad kad je zagledate, i nije ružna. Jebozovna je skroz. On će jebati.

Ti nećeš jebati, zato što si glup. Zato što ne kapiraš da tupava košuljica i ćaletov auto ne privlače sponzoruše. Zato što ne vidiš od tih sponzoruša najmanje 4-5 koleginica koje bi ti tako fino naduvale kurac i samopouzdanje. Zato što novi porodični auto ne može sakriti tvoje neiskustvo, koliko god se jadan trudio. Treba još nešto.

Sponzoruše koje promovišu ovu filozofiju ćeš gledati, zamišljati i drkati na njih. Ali nećeš jebati. Nećeš zato što to nije tvoja filozofija, ti je ne kapiraš, a pokušavaš da je slediš. I sledićeš je dosledno ako se ne opametiš.

Kupiće ti ćale Opela samo za tebe. Nećeš završiti fakultet. Otići ćeš do Beča na godinu dana. Vratićeš se sa minusom. Ostaćeš prazan, šupalj i dosadan. Pokrenućeš neki svoj posao preprodaje ili usluga. Pogledaće te sreća, krenuće posao i naći češ jednom tako praznu šuplju i dosadnu ženu, polu-kvalitetnu sponzorušu koja je izgledala lepo, ali je ladna ko frižider. I kupićeš najzad BMW na koji ćeš drkati. I razvešćeš se. I postaćeš debeli seljak gedža sa dobrim automobilom. Ložiće se klinke na tebe. Neće ti se baš uvek dizati, i brzo ćeš da se umoriš i završiš, jebi ga, holesterol, pušenje i alkohol ne štede baš. A i ne možeš baš da se pohvališ nekim iskustvom...

Ali, izbacićeš ključeve na sto dok pričaš sa nekim preduzimačem kako da zajebete drugog nekog preprodavca, da mu uvalite onaj škart crep, i prenašminkana klinka sa susednog stola će ti se nasmejati.

Čestitam.

Ovo ljeto je, kao i svako drugo u Zelenom viru, jugoistočnom predgrađu ljepotice na Vrbasu, Banja Luke, sa sobom nosilo nešto nesvakidašnje i za laike, koji nisu upoznati sa magičnom aurom ovog naselja, nešto čudno. Ja sam, sa svojim psom - mješancem šarplaninca i neke lokalne droljetine -, Kajzerom, sa žarom posmatrao zbivanja u naselju jer mi je polaganje ispita u septembarskom ispitnom roku i dalje prioritet te balkon nisam ovog ljeta jedan jedini put napustio, što zbog ljepote učenja na ležaljci, što zbog toga što su me moji zazidali na njemu.

Okolna sela grada žude za seoskim uređenjem kakvo Zeleni vir ima: kulturološki stadijum sela dosegao je visine stare Grčke, a upravljački sistem preuzet je od Rimljana i, kako to već oduvijek ovdje biva, podignut je na mnogo veći nivo. Kao što sam u uvodnom pasusu napomenuo, ovo ljeto je, kao i svih stotinu prethodnih, koliko ih starina Drago pamti, bilo burno: Tijanina kafana bila je sjatište profesionalno nastrojenih ali amaterski potkovanih igrača Bele koji su nemilice u kasu lokalne kafane ubacivali novac stečen prodajom brda i dolina ostavljenih u naslijeđe; Lika Rizik tutnjao je svojim Kadetom pored plaže, gazeći i po par puta dnevno krhke nožice neuhranjenog miljenika sela, obične crne džukele od milja nazvane Kane Korzo; na glavnoj plaži zbijale su se šale na račun mokre Vrbanje koja je uprkos tabli koja označava zabranu kupanja opet bila puna plivača i ribara.

Ali, jedne nedelje gospodnje, iz lijeve obale rijeke, tik pored kamena-skakaonice Samarića, krenula je da izvire nafta. Gosti plaže su hladnokrvno pogledali u vonabi Vezuv i već su znali šta im je činiti - naručili su sebi hranu i piće, zauzeli mjesta na tribinama koloseuma što datira od pamtivjeka i strpljivo su čekali početak prvog čina. Istog trena je par kmetova krenulo da kopa po svojim telefonskim imenicima tražeći brojeve vrhovnih činovnika u selu: Prsana, Tekuna i Kurcana. Nedugo zatim ova trojica se pojaviše na plaži te sazvaše koncil. U hodu se odlučilo da bude pozvan Gugo, lokalni majstor za sve i svja; da se koncil održi na Latinskom, jer Kurcan zbog saobraćajne nesreće koju je imao uoči Božića zaboravi pričati Aramejski; mali Kurić, sin Kuretov, otišao je do prašnjavog tavana svoje kuće, izvukao nezvanično prvi broj ''Burde'', vratio se u kočiju i stameni konji odveli su ga do Jelke, lokalne krojačice koja je sašila odjeću za koncil koji je, po donošenju te oblaćenju odjeće i isusovki na Prsana, Tekuna i Kurcana mogao da počne.

Satima se odlučivalo o sudbini nafte koja je, što se kraj koncila približavao, sve više i više prštala u visine i po Samariću, odakle je kasnije odlazila u Vrbas i izazivala čuđenje u očima kupača na ušću Vrbanje i Vrbasa. Kurcan je u međuvremenu, na svu sreću ostalih prisutnih zaspao. Na svu sreću, da, jer je i njegovo znanje Latinskog, kao što narod može da posvjedoči, izgleda izlapilo. Tekunovi prijedlozi bili su sve samo ne prihvatljivi: tražio je da se tok nafte preusmjeri do Incela koji bi se jedino tako mogao dići iz pepela i povratiti sebi staru slavu. Kada Prsan, kao ni Kurcan, nisu prihvatili taj prijedlog, predložio je da se nađe Sequoia Giganteum te da se začepi izvor nafte. Prsan je uzeo dasku od palube, palube od dasaka i slomio ju je od Tekunovu glavu, na šta je masa uzvratila gromoglasnim aplauzom.

Čekalo se na Prsana. Prsan je čekao da ostali završe. Ostali su završili. Prsan je dočekao i, kao i svaki pravi vođa, stavio je na snagu konkretan prijedlog, zahtjev a kasnije i zadatak za Gugu, majstora za sve i svja, da iskopa kanal do Sirije i namami Ameriku na rat sa Sirijcima zbog crnog zlata a samim tim da je odvrati od našeg predivnog naselja. Opet je, kao i uvijek, ispao čovjek. Taktički je odigrao za raju i, zahvaljujući njemu, svi mi ćemo, akobogda, dočekati sledeće ljeto u zdravlju i veselju u Zelenom viru.

Posledica žene za volanom

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

Pisaću o jednom danu. Taj dan mi je bio bitan, ona mi je bila bitna. Sad mi je bitan raspust, al je prošao. K'o i ona.

Preplitanje mi uvek daje taj neki osećaj sigurnosti i ubija mi rastrojstvo.

Razuzdano sunce, jun pred jenjavanjem i dedina pečenica na starom oronulom kuhinjskom stolu davale su tom jutru neku čudesnu melanholiju.
Nas troje sedeli smo na kauču u već starim iscepanim prnjama.
Bili smo siroti. Ja u mozak.
On je voleo pecanje, fudbal, veranje po drvetu, ja sam voleo samo nju.
Sedela je izmedju nas. Sad kada se setim,uvek je ona bila izmedju.
Na tv-u su puštali neki stari partizanski film, moj drugar je tiho puštao u gaće a ja jednostano nisam mogao da pustim njenu ručicu.
Ustala je najednom i uzela onu flašu s' rakijom. Prišla mi je.
Na sred čela imao sam bubuljčugu. Ogromnu. Već par dana.
Ona je već nekoliko puta pokušala da je iscedi ali nije uspevalo. Ovaj put je upotrebila i bakinu iglu koja je bila na komodi do tv-a.
Pukla je konačno. Velika bubuljčuga na čelu je popustila. Prozračna tečnost polako je isticala iz nje. Nigde krvi nigde gnoja. Mislim na bubuljicu.
Hm čudno zar ne?
Velika stara krpa koja je u kući, ili nama služila kao gaza, bila je tu da zaustavi tu tečnost. Kasnije i krv.
Umili povetarac koji je dopirao od napolje, mnogo se razlikovao od onog koji se duboko krio u mom drugaru. ,,Pasulj je kriv'' pravdao se on.
Morali smo da napustimo prostoriju.
Stari izrandjali lanac koji je koji je tandrkao i od koga je odzvanjala cela ulica, nagoveštavao je dedin dolazak iz pekare jasno mi je davao do zananja ako se što pre ne izgubim iz dvorišta moraću da ostanem na ručku.
Nas troje kao tri musketara šepali smo po Vojvodjanskoj kaldrmi.
Ulica puna prašine i vihor koji je tu prašinu vrteo u krug dižući je u nebo, polako je, kao pratilje mladoj venčanicu pred oltarom, tu prašinu spuštao na zemlju.
Levo sa vidljivim povezom oko glave i nevidljivim oko očiju išao sam ja ,ona,vihor božiji izmedju i on prdež mali skroz levo.
,, Jebene vihore si u stanju da napraviš '' buncao sam ja kroz smeh dok su se oni pogledima mazili.
Kasnije , tog popodneva izletelo je još par bubuljica na telu.
Odveli su me doktoru.
Pokazao sam mu tu na čelu, jednu tu na stomaku i jednu na guzici,tu mu nisam pokazivao.
Dobro je što me nije više cedila.
,, Ne smeš dirati boginje i moraš mirovati najmanje četiri nedelje'' ubedjivao me je seoski lekar.

Replika koja ima prilično šansi na uspeh u situacijima kada razgovor sa partnerkom umesto željenog odlaska u krevet krene u pravcu sudara sa ozbiljnom svađom.

Najveće od svih uživanja. A kako i ne bi bilo. U bilo koje doba dana i noći, kako ko voli jelte, treba ga i primenjivati. Što više to bolje. Nikad nije previše dobrih stvari, zar ne? Istinska ljubav, i svakako, neraskidiva veza, jedan su od preduslova za dolazak do istinskog vrhunca umakanjem. Ostaješ raznežen, s poglednom u prazno, i sa velikim olakšanjem, pri konzumaciji istog. Prosto najbolja stvar koju možete svakome da poželite.

Letnji raspust sam proveo kod babe i dede, koji žive na planini. Tamo imam puno drugova i ceo raspust smo se igrali. Jedva čekam da opet bude letnji raspust.

Na raspustu mi je bilo baš lepo. Ustajao sam ujutru, i baba bi mi spremala doručak. Onda bih otišao da se igram sa mojim drugovima. Stalno smo se igrali nindža kornjača, i ja sam uvek bio Mikelanđelo jer mi je on omiljeni lik. Napravio sam sebi nučake od dva drveta i konopca, i imao sam narandžastu maramu preko očiju. Hteli smo da se igramo i moćnih rendžera, ali svi smo hteli da budemo beli rendžer, pa smo se potukli i onda mi je deda zabranio da se igram moćnih rendžera. Posle svakog ručka bih jeo kinder jaja i sklapao igračkice. Do kraja raspusta sam sakupio puno igračkica, i sve sam ih sačuvao. Svaki dan sam vozili bicikl i trkao se sa drugovima. Puno smo lovili skakavce na livadi, i onda smo njima plašili devojčice. Uveče bih gledao nindža kornjače i moćne rendžere na tv-u, a onda bih otišao na spavanje.

Letnji raspust je moje omiljeno godišnje doba, i jedva čekam da ga ponovo dočekam.

Mamac za beskućništvo.

Иритантна оцена. Покушај професора да стимулише ученика и да му покаже да му мало фали за двојку. Од свега свега добија само већи гнев ученика.

Nači letnji raspust mi e bio kul skroz. Ono, fazon, prvo smo većina moi ortaci i ja prošli drugu dinu srednje ono...zadovoljni, hehe, i onda raspust došo konačno jebemtisve.

Moji me smarali tu okolo, u fazonu, šta raiš s životom, de ideš i te fore, al za nekog ko je odraso na ulicu ko ja nije problem nikad da ne sluša šta mu matorci kenjaju. Onda me odvuču na selo, jebote, pa ko još u dvaesprvi vek ide u selo, a tamo sve neke babe sparušene, smorio sam se ko susam na kiflice, hehe. I još ova moja keva debil, ponela pola stan u selo i mnogo odeću, ko da sam nedajbože jedan od onih pederčina. I konačno se vratim nazad u ovu rupu šapana i seljačina koju zovu Zaječar, nači ovde se ništa bukvalno ne dešava, stvarno neznam šta je to s državu bemimsve, pa to sve lopovi neradnički koji kradu samo pare.

Ondak je bila ona bre...kako se zvaše, Rokerijada, nešto, sve neke čupave nakaze napunile moj grad, sve bi ja to poklao. Što ne organizuju neki rep il tehno događaj ada nije Pena parti, pa da lepo nadenem trešu, obujem maksice i budem u svom elementu. Al zato odem ja u Belu il Pedeščetvorku i u neki od ta dva kluba, ne mogsesetim baš sad, vidim jednu ribu, nači vrh, ono sve u fulu. Stoj tu ispred nju neki pičkasti tip, vidi se da ne mož ni dvaes skleka da uradi, priđem ja tu, on kenja neka romantična govna, oteram ja sve to u pičku materinu, pripetim mu da ću dizvadim utoku, on lik samo što se nije usrao, lolololo. Enivej, smuvam ja tu malu, i posle se ispostavi da je likuša moje godište ej, jasam utripovao da je 99. Ekstra mi ispala ta šema, al ona mi mnogo štreber, ono neda mi da gađam golubovi kad idemo negde i ide u gimnaziju. Ipak, s obzirom na obzir, hehe, da mi je ovo prvi put da sam smuvao neku takvu što ide u četvorogodišnju, mislim da je to uspeh.

Ispao mi smor kad je moja nova riba, koja inače ima mnogo dobro dupe, odlučila da oće da idem s nju na Parni valjak, bemihudupe, celu noć slušam one gej pesme, i ko da pola Zajčar došlo na koncert, kolko li bi tek bilo na rep događaju ne mogu ni da zamislim.

Jes da me moja devojka s odlično dupe smorila ko ništa kad je bila ta Rokerijada, ona sluša i te neke sto imaju akjustiku i ta govna, znaš, al ono, mislim da sam baš počeo da se zaljubljujem u nju. Dolazio sam kod nju da gledamo filmovi. I gledali smo filmovi. Jedan je bio crno-beli jebemtisve, pa nismo u hiljadu osamsto pedesetu, što bi reko moj idol Pujo jebemtiženomaiku!!! Al ipak, ona je mnogo dobra riba, kakvo dupe ima jeboteee, al i ovako je dobra i pametna, kaže nezna šta će posle gimnaziju, al dobro, šta ima veze, će odluči valjda. Zaljubio sam se u nju, a to je bilo pre nego što mi rekla da ću budem ćale njenom detetu. Zabole me, nek nosi kopilana kad je muralna i neće da se abortira.

Ovo je bila moja priča kako je jedna devojka promenila moj život za relativno kratak period koji je poznat kao letnji raspust, kapiraš.

ПЕРN Д ПЛАТАПУС 9.9.2013.

Кад платиш курву и промашиш рупу.