Meša konstantno, istim ritmom i bez prekida.

Тренинг мушких потомака спровођен од стране старије родбине - баба, деда, а неретко и родитеља. Не мож' бре бити мушкарац ако не псује још од малих ногу и руку! А и како је само слатко чути детенце како декламује "супицкумателину", некако стармало симпатично, просто мами микс суза и смеха и неку устрепталост у геријатријском срцету.
Дете нема појма шта то значи, али види да се ближњи забављају и позивају на бис, те радосно усваја нов вокабулар.
Наравно, уз блам у најави првом приликом.

Тако кажу браћа Цигани кад је нешто много добро. Често коришћен сленг и у белачким четвртима централне и јужне Србије.

Хоће рећи да ју је лепо поткресала, урадила бразилку, осунчала гузове у тангицама, повадила длачурде око рчмине, попрскала јефтином тоалетном водицом да у симбиози са соковима природе мирише к'о душа рајска.
И сад су ови шиљокурани мушки нашли нешто да ратују, као да то није могло да сачека да њу прођу 'оћне годинице и крену мигрене, ситна деца што ће да чују и климакс.

Јер, као шта сиротињи раји хљеба треба, господару, тако и свиленица неарчена иште расну курчевину у континуитету. Мис'им, јесте и Српство и Косово и срање у Сирији и Светски рат у најави, ал' шта то једро рипче треба да боли пиче?

За разлику од говнета и посраног говнета као карактерних особина, голо говно је шампион у свим могућим и немогућим хвалоспевима дотичне особе, појаве или ствари.

Simbol poraženih u svakom vidu nadmetanja.

Bio to bilo koji sport, kanter strajk, takmičenje u brzom jedenju ćevapa ili šta god drugo u čemu se dvoje ili više ljudi nadmeću, legendarna bela krema u plavom pakovanju će uvek biti korišćena od strane pobednika kao prozivka pobeđenom da komotno može da je namaže na rč, kako bi ga jebanje manje bolelo.

Znači generalni sponzor svih gubitnika sveta.

Uz stihove "Burbona" Ace Lukasa, sjedio sam u separeu i cirkao Čivas. Upicanio sam se za medalju - gangstersko Armani odjelo, roza šulja, neka fensi kravatica. Da me svaka kuća za zeta poželi.
Obično ne idem toliko daleko sa hedonizmom ali te noći sam imao razlog da napravim izuzetak jer su mi društvo pravile tri bičarke u kratkim kožnim šortsevima sa sve mrežastim čarapama. To je bilo sve što sam ikad želio u životu.
Kad pogledaš i nije nešto mnogo. Šta je to? Tri dobre i hoćne žemske koje miluju moje čvrste bicepse, naspram astronomskih želja tipa studiranja u Americi, kupovine Bugatija, putovanja po Evropi sve sa odsjedanjem u hotelima... sitnica.

Hladnim pogledom sjekao sam bujna prsa koja su naprosto željele izaći iz okova njihovih dekoltea. "Bradivice su im se sigurno ukrutile," pomislih i odlučih da to i provjerim. Uhvatih onu sa lijeve strane za za sisu i shvatih da nijesam pogriješio.
Ona se nasmija onako kurvanjski i krenu rukom prema mojim preponama a onda čuh kako me neko doziva.
U trenutku se prenuh ali onda nastavih sa tom "erotskom masažom" kao da se ništa nije desilo. „Opet glasovi u mojoj glavi. Nije to ništa.“ - progunđah i započeh igru sa još jednom dojkom, ovog puta onom koja je pripadala srećnici sa moje desne strane, vlasnici jakih četvorki.

A onda, u trenutku kada je treća krenula kleknuti ispred mene i preći na stvar, ponovo začuh onaj isti glas i bičarke nestadoše jedanako neočikavano kao što se i pojaviše.

Reality check! Budan sam, Armani odjelo je nestalo, muziku Ace Lukasa zamjenila je ona odvratna jutarnja tišina a ja umjesto u bujne grudi, gledam u plafon i shvatam da je sve bilo samo još jedan san koji se vjerovatno nikada neće ostvariti... Bar ne dok ne postanem svoj čo'ek.

Još uvijek u polu-snu, sjetih se da me je neko probudio i promuklim glasom rekoh: „Pa danas je subota, nemam predavanja,“
Nijesam dugo čekao na odgovor. Majka se prodera: „Pokvario se zamrzivač dođi dolje da mi pomogneš da ga pomjerim i istovarim ove stvari iz njega.“
"Posrani zamrzivač" - rekoh sebi u bradu i zbacih frotir kojim sam do tog trenutka bio pokriven a zatim se brzo uspravih u krevetu. Nijesam htio ustati istog trenutka, znao sam da će me sačekati koji minut pa iskoristih to vrijeme da se probam još jednom prisjetiti onih bičarki ali sada sam ih se sjećao samo kroz maglu.
Nije bilo vajde od toga. Moje bičarke su nestale i neće se više vraćati. Odlučih da ustanem i uputih se u prizemlje gdje je bio smješten zamrzivač.

Iz hodnika rekoh da ću otići do wc-a na brzinu da se umijem a onda započeti svoju dužnost.
Jedno pišanje i pranje zuba kasnije, stvorih se u kuhinji.
"Šta mu je sad bilo?" - upitah.
"Otkud znam ja, zvaćemo majstora da pogleda. Ja moram da izvadim veš iz mašine a ti za to vrijeme izvadi sve iz zamrzivača, stavi ođe na sto pa ću ja viđeti šta ću s tim kad završim ovo što imam." - reče majka vidno nervozna.
Namrgodih se ali potvrdno klimuh glavom. "Dođeš mi kutiju cigara za ovo" - rekoh i otvorih vrata zamrzivača dok je ona prelazila iz dnevne sobe u hodnik praveći se da me nije čula.

Elem, zamrzivač...
Bio je to onaj uspravni zamrzivač. Onaj odvratni sa pregradama u koji ne može da stane cijelo prase nego mora iz nekoliko komada da se strpa.
Počinjao sam da ga mrzim i prije nego što sam krenuo sa istovaranjem njegovog sadržaja, sa kojim nijesam mnogo odugovlačio. Odmah otvorih prvu pregradu u kojoj su se nalazile kese sa mljevenim mesom i šniclama a bilo je i nekih ćevapa ako se dobro sjećam.
Išlo je brže nego što sam očekivao. Za manje od minut sav sadržaj prve prve pregrade našao se na stolu.

Tada otvorih sljedeću pregradu i u njoj zatekoh gomilu zamznutog povrća. Bilo je tu graška, smrznutog pomfrita, graška sa kukuruzom, boranije i još malo graška.
Oduvijek sam mrzio grašak.
Gnjecav, oblika nepravilne sfere koji je izazivao moj OCD kad god bi se našao ispred mene u tanjiru i uz to svijetlo zelen. To je gej boja... Nije džaba vojna cerada tamno zelene boje.

I tako, krenuh sa deportacijom sadržaje i ove pregrade.
Dohvatih kesu smrznutog pomfrita i stavih je na sto, isto krenuh učiniti i sa kesom boranije ali ne primjetih da se iznad nje nalazi kesa sa smrznutim graškom koja u tom trenutku skliza preko nje i pade na pločice.
"Idi u kurac" - rekoh u sebi i sageh se da je dohvatim ali me nešto ukoči kičma.
Ispravih se malo u ramenima i bol prođe a ja odmah zatim uzeh kesu i stavih je na sto.

Spremao sam se nastaviti istovaranje ali onda vidjeh nešto vrlo neobično. Vidjeh da je jedno zrno graška ostalo na podu.
Izgleda da je kesa pukla na nekom mjestu. Sageh se ponovo da pogledam ima li još kojeg zrna da se negdje zaturilo ali ne vidjeh ga. Iz te perspektive shvatih i da je kesa napukla na samom ćošku taman toliko da to jedno zrno izađe iz nje.
Da to jedno zrno napusti masu i postane svoj čo'ek... ili bolje reći svoje zrno.

Uzeh ga između palca i kažiprsta i postavih ga u visini očiju. Posmatrao sam ga tako par sekundi koje su izgledale kao vječnost. Da me je neko gledao sa strane rekao bi da podsjećam na Rodenovog "Mislioca."
Ja sam sebi biše izgledao kao dželat... Njegova sudbina je sada bila u mojim rukama... bukvalno.

Koža na jagodicama prstiju mi se smežura od hladnoće ovog zrna. Mrzio sam ga.
„Bijedno malo zrno, šta si to učinilo?“ rekoh kao da će me čuti a onda dodadoh: „Da li znaš koja je kazna za izdajnike svog roda? Da li znaš?! Odgovori!“ – dovoljno glasno da moj pas koji to ču zalaja.
„Ne znaš? E sad ćeš vidjeti. Sad ćeš vidjeti kako prolaze oni koji žele biti nešto što nijesu. Sad ćeš vidjeti kako je to kada ostaviš najmilije u nevolji. Sad ćeš vidjeti kako je bilo meni i mnogim drugima koji trpimo zbog svog bravada.“ - rekoh uz manijački osmjeh i stisnuh ga snažno među prstima u želji da ga zgnječim ali zamrznuto zrno graška bješe povrćka čudnovata.

Bilo je isuviše smrznuto da bi se moglo slomiti pod prstima. Shvatio sam da je sve stvar vremena za koje će se dovoljno ohladiti da bude smrvljeno pod mojim prstima ali meni se nije dalo čekati.
Pokušah ga smrviti još jednom ali ponovo bezuspješno a onda mi kroz glavu prođe nešto što će zauvijek promijeniti njegovu morfologiju.
„Tučak za meso!“ – oh, kako mi to samo ranije nije palo na pamet.
Ustadoh se uz bolnu grimasu jer mi se još jednom javio bol u kičmi i odnesoh ga na drvenu dasku za sječenje mesa koja se nalazila na drugom kraju kuhinje.

„Ovdje je tvoj kraj bjedniče.“ – tiho ispustih kroz zube.
Stajalo je nepomično iščekujući sudar sa glavom malja koja se na dvadesetak santima iznad njega presijavala na jutarnjem suncu.
Odlučio sam ga poštediti čekanja.

Pljas i još jedno zrno graška završilo je svoju karijeru u prehrambenoj industriji.
Prvo je napustilo kesu da bi vidjelo spoljašnji svijet pa je bio red da prvo i shvati koliko je on surov.
Taj odvratni surovi svijet i taj još odvratniji sistem koji njime vlada a koji ubija sav individualizam u nama. Taj odvratni sistem koji nas pretvara u serijske brojeve koje pokreće novac, koji od nas stvara masu koja ima moć volje jedne prosječne kese za smrznuti grašak.
Taj odvratni sistem koji me je učinio svojom produženom rukom... koji je učinio da jedno obično zrno graška ima više hrabrosti od mene... od čovjeka.

Metalna skalamerija postavljena iznad vrata sa ciljem da se spreči naglo zatvaranje ili ostavljanje otvorenih vrata. Obično nad ulaznim vratima banaka, državnih institucija i opština, ali sve češće i nad vratima drugih objekata.
Obzirom da postoji mogućnost podešavanja sile potrebne za otvaranje vrata, relativno lako je već pri pokušaju otvaranja utvrditi kojoj vrsti ustanove objekat pripada.

------------------------------ Domaći rad------------------------------------

Učenik: Dragoljub Mačkić, O.Š. ''Jovan Jovanić - Zmaj'', Pukovac

To ima jedna moja komšika iz selo i zove se Dragica, od Tasića. Onaj mladež boje govneta starog tri dana krasi njen nos, oplemenjuje je i daje joj sigurnost i jačinu. Zato je i zovemo veštica. Moj tata je zove Batićka a deka orlić. Jednom sam pošao u školu, jeo burek i kacam je vido počeo sam da povraćam. Pet dana sam primao infuzije.

Priča se da bi bila mnogo dobra pička kad ne bi imala ONO na nosu što visi ki kravino vime. Barem je tako reko domar Stole i direktor bolnice.
I moji drugovi se plaše. Naročito Neca. Rekao mi je da je non stop sanja kako se na ispraćaj u vojsku samo sa njom ljubi. Ne pušća ga.
I moj dodž Rundo ne prestaje da laje kad je vidi i oće gu api.

Ali, budimo ozbiljni. To zrno graška na profilu je stilska figura - metafora, za ima ono nešto što mi se ne sviđa. Iako može biti čak i najbolja osoba koju poznaješ, čak i ona ima to nešto što ne znaš šta je a plaši te. Još ako stvarno imaju neku čudnu grbu na nosu, pazi se, TO je obeleženo od Boga.

ničija mama se ne proziva,
skroz nečitko i neuredno,
o pravopisu da i ne pišem,
zadnji pasus prepisan,

nedovoljan (1) Žana Tasić

Ova tema je preteška za mene
jebem li ti, profesore, poreklo i seme.
Mora da si bio na mgra lošeg praška,
na pamet ti pade, mrtvo zrno graška.
Opasna gudrovina šiba ti kroz vene,
prenesi svastiki poljubac od mene.
Ova mi je tema, Bože ti sakloni,
bolje da sam peglao plejstejšn soni.
O ovome ne bi pisao ni Demokrit,
odo' da Princezi ispržim ja pomfrit.
Ostalim autorima želim puno sreće,
al' da im poručim da jebati neće.

Profil po definiciji predstavlja prikaz lepše polovine dela tela ili čitave osobe. Većina ljudi ima nesrazmerne crte lica, dok većina devojaka ima nesrazmerno veći broj bubuljica na jednoj strani lica, tako da pogled iz profila poništava negativne karakteristike i stvara iluziju kako je i ostatak lica i tela tako privlačan, skladan i lep.

Zrno graška po definiciji predstavlja minijaturno, nebitno, nezanimljivo i, većini, neukusno zrno koje u saradnji sa nekoliko istih jedinki odrasta u zajedničkoj mahuni. Kada se čisti iz mahune, ne primeti se ako slučajno ispadne iz činije. Kada se jede, ne primeti se ukoliko nije pojedeno sa velikim brojem tih istih zrna. Činjenica je da predstavljeno ovako deluje kao nešto krajnje mizerno i nepotrebno, ali je isto tako činjenica da združeno u veliki broj predstavlja veoma bitan faktor, naročito za gladnog čoveka. Klasičan primer efekta čirlidersica.

Kada se ove dve definicije spoje, dobija se nešto što zajedno ne ide nikako, prvenstveno zbog toga što nema potrebe za gledanjem sa lepše strane nečega što je već ružno. Ajd što je ružno, nego je još i nezanimljivo. Upravo zbog toga pojedine lobanje sa društvenih mreža mogu da prestanu sa slikanjem iz profila, poluprofila i guznih poluprofila, jer normalnom čoveku deluju zanimljivo kao profil zrna graška.

JESI LEPA, ALI AKO SE SLIKAŠ ZA JOŠ DVADESET ISTIH, PA DA VAS GLEDAMO KAO ZBIR, A NE KAO MIZERNE JEDINKE!

Uzrok nadimanja drvenarije.

То је јебени хардкор. Симбол истинске мушкости који само најбољи могу да носе. То је карактерна особина непокоривих. У најтежим тренуцима гвоздена курчина засија, као Вејдерова сабља, у срцу јунака и даје му снагу за бој. То је образ, то је част!

Ако си мислио да је зрно грашка само оно мало зелено што се једе, грдно си се преварио. Зрно грашка може да буде и зрно бисера, и зрно пшенице, и човек у црном кожном мантилу... И ти.

Прво зрно грашка о ком се причало је било оно испод принцезе. Које је направило непогрешиву процену да се ради о принцези. Како је у неким верзијама приче зрно грашка зрно пшенице, боба, или каквог локалног семена, јасно је да се ради о нечему што је непогрешиви показатељ нечије мане или врлине.

Ако је зрно грашка пара, онда обично покаже нечију ману. Ретко ко не поклекне пред тим зрном. Ако је зрно грашка власт, ни ту нема много оних који су се прославили. Ако би зрно грашка била књига, онда се најчешће открива какав принц или принцеза, сличним онима из бајке. Али свим тим зрнима руководи једно друго зрно, оно које је семе целом свету.

Јесте, то зрно може да буде једино човек.

Ако је то зрно комшиница која долази да загледа шта је домаћица кувала, профил му је крајње бедан и незанимљив. Испод тог профила се крију наслаге самоће, одбачености, Фарме, Сулејмана, суза због мужа који је вара, гнева због лепоте која је отишла, неиспуњености због мудрости која није заузела место лепоте. Општи је утисак да је профил тог зрна празан.

То зрно некад буде и инспектор, ако баш немаш среће. Сурове природе, неповерљив, непогрешиви ловац људских слабости. Ал ако тај профил погледаш са стране, видиш једног јадног човека који сарађује са једним криминалцима да би хапсио друге. Који је у служби у којој видиш ствари које обичан смртник не треба да види зарадио чир, инфаркт, развод, алкохолизам и самоћу. И који сваке вечери пије сам испред ТВ-а, покушавајући да заборави шта је све данас видео. То се зрно жртвује и на себе прима све оно што води у неумитну пропаст, да бисмо ми спавали мирно. То зрно када се уквари, убуђа се и поквари и много других зрна око себе, али ако одоли атмосферским притисцима, у себи крије клицу оздрављења и идеала.

Зрно кроз које се огледаш може да буде и у цркви. У мантији. Његов је профил издалека увек идеалан. Сакривен испод мантије, увек исти. Ал ако се приближиш, може да се деси да на мантији видиш масне флеке од непочинстава. Али не толико ретко, из близине то зрно замирише мирисом који се увуче у сваку пору и тај мирис не може а да не промени и цео свет који са тим мирисом дође у додир. Ако се то зрно уквари, направи непоправљиву штету, али ако црно зрно замирише, мења профиле и свих зрна око себе и даје им мало мириса, које год да су боје та околна зрна.

На крају, зрно на врху је најчешће покварено. И смрди. И не само да смрди, него се и распада и шири смрад свуда око себе. Што је и логично за зрно које бију киша, суша, Сунце, и све што овај свет набаци. Али ретко, врло ретко, нађе се ту зрно које мења цео свет. То зрно може бити миротворац, просвећени владар, које ће сву ону силу, све милионе зрна из свог џака да води ка томе да из њих никне плод који ће да буде и бољи и већи и вечнији него што су они. То се зрно, ако се икада нађе у неком од џакова зрна овог света, памти докле постоји и свет и сви џакови у њему.

Шта је твој профил, зрно? Ваљда на то питање сам треба да даш одговор. Гледај да не будеш ни превише тврд и зелен, али ако си мекан, згазиће те. Ако се не пазиш, убуђаћеш се. Можда, али само можда, успеш да будеш и једно од оних зрна које мењају све са чим дођу у додир, на боље разуме се.

Ако то постигнеш, нико више неће са стране да гледа у то твоје зрно, нити ће да га интересује твој профил. Гледаће само да буде што ближе теби, да се и он мало угреје и осветли.

Линија између женских усмина илити пичка.

   Грашак. Оно зелено без укуса што те мајка терала да једеш да би порастао велики и леп као Кежман. С друге стране, поучен причама из детињства које носе битне поруке, лакмус папир за људе. Нешто ситно, али ипак значајно преко кога не може свако да пређе, одваја истрајне и упорне од лењих и уображених, навикнутих на савршен живот без икаквих препрека и проблема. Попут принцезе из бајке. Ситница која ти одмах покаже ко је какав, без грешке.
   Листао сам новине, нервирајући се због препуцавања двојице мафијаша на спортској страни. Топао ветрић ми је ово чекање учинио доста пријатнијим, иако су поред мене две жене размењивале утиске после нове епизоде неке турске серије. Њихов жустар разговор прекиде сирена. Воз је полако пристизао у станицу. Ту је. Нисам знао како изгледа, али сам готово сигуран да ћу је препознати. До сада је за мене била само гомила слова на екрану, сада ћу коначно видети и њен лик. Интернет, зло, рече моја баба. Еее, баба, сад кад ти у кућу доведем неку врх рибу предомислићеш се. Пар месеци дописивања са њом учинили су да се осећам као да је познајем цео живот иако јој нисам видео лице, нити додирнуо кожу, камо ли шта више од тога. Осећао сам да је она друга половина мене, доста тога смо имали заједничког и желео сам да је оженим.
   Срце ми бије јаче него икад, све јаче како воз успорава. Како је стао, стало је и срце. Мајку му, шта ако је гробина нека? Шта ако је много добра риба и одјебе ме кад види мене оваквог клошара? Да л' да бежим док није касно? Седи ту, рекох себи, и чекај. Буди човек једном. Људи почеше да излазе. Неколико девојака прође поред мене не констатујући да постојим. Курва, неће доћи. Последња, јако залупивши врата, изађе још једна. Она је, мора да је она. То је тај зелени џемпер за кога је причала да јој је омиљени. Плаву косу њише лагани ветрић док се сагиње да подигне торбу. Ма немогуће да оваква женска блеји на нету са слепцима! Помало збуњена гледа око себе, мачјим ходом креће према перону. Јао баба, душу ћу да ти вадим кад видиш каква ти је снајка. Јао, плодна к'о Месопотамија, има четворо унучади да ти роди. На свега десетак метара од мене могу да видим комплетну њу. Већ је видим у венчаници, затим како водимо први пут сина у школу, онда како га после пијанке вадим из затвора док она кући чека са оклагијом. Ах, срце да пукне! Стављам јој прстен на лепи танки прст... Шта то ради са прстом кој мој?! Дај, јееее, риба ладно копа нос... И то преда мном! Не о рукав јеботе! Зајеби, бежим ја одавде док још могу.
"Извини?", зачух је иза леђа док сам се запутио према степеништу, "ја тражим једног дечка."
"Изволи?"
"Јеси ти ПусиИтр69?"
"Оувај... не... ја чекам бабу из Пиздића да јој помогнем са пртљагом. Нема бабе, излапила начисто, мора да је у погрешан воз села."
"Ништа, извини. Чекаћу га, сад ће он."
Мислим се, чекај, шта ћеш ми таква да ми правиш колекције слина испод столице цео живот. Спустивши се низ степенице до паркинга, сео сам у свог југа и након што сам дошао кући избрисао налог на том сајту.
   Ето, лепо мени мајка рече да једем грашак уместо керећих пљескавица. Одрастао бих у човека, не у размаженог слепца који свему нађе ману и не зна шта хоће. Еее, Кежмане... Одох по дедин пиштољ.

Таксиста у Београду.

Uvek sam mrzeo prljava ogledala. Opominjao sam majku često zbog toga. Ona me više i ne sluša, čini mi se. Često mi prebacuje da bi možda bolje bilo kad bih se odselio, ili kad bih pao niz stepenice, ili pak pao pod autobus. Duhovita je moja majka, unosi neki razdražujući nemir u moj život. Ponekad me toliko razgali da joj se došunjam do sobe i uriniram u čašu u kojoj drži svoju protezu. Matora kurvetina, misli da joj dugujem zahvalnost. Elem, da se vratimo ogledalima.

Obožavam varijacije odraza koje se pojavljuju u našim ogledalima. Ponekad sam Hajdeger, ponekad Hamsun, ponekad i Hasan Dudić Miki. Poslednje ime me baš ne oduševljava, ali dobro, dijagnostikovali su mi paranoidnu šizofreniju. I rekli da bi trebalo da prihvatim sve varijacije sebe, uključujući i svoju majku, koja je zapravo preminula pre dvadeset godina. Kažu da sam je zadavio svilenom ešarpom. Zatim sam je rasporio i urinirao u nju. U svakom slučaju, ne verujem im. Doktori žele da me sabotiraju u pisanju. A moje pisanje je odista nešto specifično. Biće to najbolja knjiga ikada napisana.

Imam četrdeset godina i zovem se Milanko. Živim u mentalnoj instituciji i daju mi da se igram sa ogledalima. Volim da šetam kroz sobu zureći u ogledalo u svojim rukama. Tako mi se čini da hodam po plafonu, iako ne vidim svoje noge. Možda je to i bolje, jer ne volim svoje noge. Debele su, i krive.

Svakog jutra, pošto se probudim, prvo pogledam u ogledalo. Iako često viđam slavne pisce i filozofe, najčešće vidim samo svoju oblu glavudžu. I nju mrzim. Podseća me na zrno graška. Jer je tako bezizražajna, glatka i zelena. Mada, kad se okrenem na stranu, i nije toliko loše izgledna. Čak mi se i dopada, izgleda ukusno. Uvek sam se sebi činio lepšim iz profila. Hihihih, Milanko, zrno graška iz profila.

Savremena verzija pretežno prijateljske komande "Seti se". Apel na memoriju upitanika sa ciničnom dozom gikovskog humora u istom.

Ustvari, dobro da danas uopšte i imamo memoriju pored svih hardova, usb-ova, pički materina...

- Zapišao si dasku!
- Šta prljave čarape rade na sred sobe!?
- Kaplje znoj na mene dok me jebeš!

I tako dan za danom one zvocaju. Sve ima smeta. Nekada čovek prosto poželi da osvane na naslovnoj Kurira. Nekad probaš da popraviš stvar jer posumnjaš da su u pravu. Kupiš bombonjeru, buket ruža, pošalješ sms prvi... Pokušaš nekako da se iskupiš ali princezu i dalje žulja. Nasela je hemoroidom na zrno graška pa se od čokolade goji, paran broj ruža je za sahrane a javljaš se prvi jer si krenuo u švaleraciju. Zajebano rođaci.

- Možete me smatrati pičkopaćenikom ali teško je jednostavno dići sidro i ostaviti je. I druge luke naplaćuju porez i u drugim vodama vrebaju opasnosti. Noge smrde pa smrde, mali je pa je mali...

NE!

To one i hoće da pomisliš, to je ta ženska posesivnost, to priroda govori iz njih. Sjebale su se negde kroz evoluciju i matrijarahat je smenjen patrijarhatom i one pate zbog toga. Žarko žele da nas kontrolišu i većinom uspevaju tako što nam nabijaju na nos greške u koracima. Stalno, jako nabijaju. To je ta priča, one žele da se zamisliš, da se pogledaš u ogledalo, da vidiš gde grešiš. Ali ti ne sagledavaš situaciju realno već gledaš sebe u te savršene brkove i snažna ramena, ubeđen si da je niko drugi ne zaslužuje i želiš da se promeniš da bi joj udovoljijo i ti moraš da se promeniš da bi jo... :ŠLJAS!: Trgni se! Opet padaš pod njene čini, sagledaj sliku sa strane, iz profila.

Hehe visuljko hehe vidi kako visi može i da se pomera sam OOOPA! :ŠLJAS!: Ne glupiraj se! Ali da, u pravu si, tvoj visuljko je to zrno graška koje nju žulja, ne baš impresivan prizor tako iz profila ali to je to.

Smeta joj što ne može bez tebe, što joj biološki sat otkucava, što će ti noge smrdeti još više. Smeta joj što će njeni mrki pogledi prestati vremenom da deluju kao anestezija i bol u kurcu će se pojačati.

- Mogao si da pokosiš dvorište?
- Dvojka si!
- Molim!? Znaš li ti da ja ceo dan rmbačim, ribam, kuvam, peglam, perem...
- Mančester Siti, dvojka. Napoli, tri plus...