- Kako bilo na Radetovom koncertu?
- Bilo je... bilo je k'o detinjstvo.

Mama: ajde sine usisaj svoju sobu,nisi vise mali
Sin: ali mama jesam.. jos se igram
Mama: nisi,nisi.. i koricu od hleba si poceo da jedes.. usisivac ti je u ostavi desno

Bila je to sredina leta, klasičan letnji pljusak.Kiša je zapljuskivala roletne, ali ne mari.
Mi, deca iz kraja smo se kao i svakog dana do tada skupili kod "10-ke".
Počela je polemika o tome šta cemo prvo igrati, fudbal ili basket.
Odluka je pala na fudbal.
Sačekali smo da kiša malo uspori svoj ludi ples, naravno na starom mestu.
Poslali smo osobu D (neshvacenu ikonu, predmet sprdnje) po step na rastvaranje za koji bismo se inače uvek svi istalili, pre početka bilo kakvih akcija.
Kiša je pocela da jenjava,i vreme je da počne je još jedan u nizu derbija u viktorijama.
Osoba A (povučeni klinac, koji je sa svima dobar) na golu.
B i C (mangupi i alfa mužijaci u nadmetanju) igraju.
D i G (sledbenici) sede sa strane i domundjavaju se, uz povremene grohote smeha na neke naše stare interne sale.
Radili su laktovi, psovke, ali sve sa velikom dozom respekta i bez prevelike namere da se povredi protivnik. Ipak smo mi svi kao braca.
Znate, "Mala Marakana" je bio hram fudbala našeg malog društva.
Smešten izmedju blokova zgrada, to je ustvari bila jedna livadica oivicena betonom. Za nas sasvim dovoljna.
A da, tu je bila i osoba P (Trapava, nezgrapna sa nepostojanjem osećaja za vreme). Opet je zakasnio.
Dotrcao je sav uzbudjen i zadihan, uz reči "Ej ej, stanite".
B:"Šta je bilo P? Opet kasniš čoveče, pa ti kao da živis u nedodjiji"
C:"Ajde sedi tu, smiri se, ti braniš sledeći!"
P:"Ne ne, znate sta mi se desilo?"
D,G:"Reci brate?"
P:(Usplahirenim glasom)"Pa znate, penjem se uz stepenice dole kod mene i na zadnjem se sapletem, zamalo da poginem ljudi..."
B:(Prekida ga sarkasticnim tonom)"Nista novo brate, ajde sedi."
P:"...Dižem pogled, i,i, dve devojčice me gledaju, i nasmeše se...znate kako su lepe!"
B:"Gde bre, kod tebe gore?"
C:"Kod koga su dosle?"
P:"Pa doselile su se kod mene u zgradu, nisam ni znao."
B, predvodi ekspediciju.
Secam se kao juce da je bilo.nekih 30 koraka od "marakane", prešli smo brdašce izmedju zgrada, stali pored malog jabukovog drveta koje je tu i dan danas.
Na bezbednoj razdaljini, osmotrili smo okolinu. To je bila ona! Naša nova komsinica.
Stajala je u svetlo plavoj kabanici, bila je godinu dana starija od mene. Na prvi pogled pepeljasto plave kose (što se kasnije ispostavilo kao sasvim ispravno zapažanje) odmah mi je zapala za oko.
Stajala je sa sestrom, kao da su čekale nekoga. Njena sestra, pa... ona je bila samo naša nova komšinica. A osoba J? ONA, recimo samo da je bila savršena.
Pocela su zadirkivanja, kao da je neko upalio fitilj dinamita, proradili su nam "instinkti".
P je prvi skupio hrabrost i prišao im je. Nesto su malo porazgovarali, uz upoznavanje, pa se vratio u nas tabor.
Još uvek smo stajali pored malog drveta jabuke, omadjijani, dok nam su nam kapljice kiše sa vlaznih listova padale na ramena.
Na trenutak je zavladala, tada ne tako jeziva tisina.Svi smo bili zainteresovani o čemu su pričali.
Tišinu je prekinuo C, koji je NJU i njenu sestru upadljivim mahanjem ruke pozvao da nam se pridruže. Laganim koracima, uz tih razgovor izmedju sebe prisle su.
ONA je bila ona. Plava kosa, za nijansu visa od mene, plavih ociju i autentičnog hrapavog glasa. Noge su mi klecnule, u grudima je preovladao probadajući osecaj. Pocela je nesvesna faza ignorisanja, naš odbrambeni mehanizam. Pričali smo izmedju sebe, ostavljajuci njih dve svojim mislima i povremenim nevinim pogledima na novonastalu situaciju. Prekinuo sam nezgodnu tišinu uz opasku "Ajde da prošetamo malo, da im pokažemo kraj", na šta su svi ćutke pristali.
I tako je pocela tura. Od "dvojke" i "skloništa" preko "garaža" i "terena" sve do "Četrnestaje (kako su je zvali stariji) uz pit stop na piskavacima kod "dvanaestice".
Potrajalo je, sve dok J nije dobacila sestri da su se zadrzale i da bi trebalo da krenu kući, uz osvrt na to da ce sutra duže ostati.
Nedugo zatim, ostali smo "sami", prvi put tokom celog detinjstva, bez plana sta dalje i bez sledece akcije.
Seli smo na trotoar kod šume, ispod "terena", P je izvadio iz džepa piskavce koje je ubrao kod "dvanaestice" i podelio ih svima.
Praznih pogleda, puni energije koju tog dana nismo maksimalno izbacili, svako je poveo sopstveni "krstaski rat" protiv "konkurenta".
Ubrzo, atmosfera se zagrejala i pomislio sam da ce sasvim sigurno doći do tuče.Bezazlene i ne zlonamerne naravno.
C je prekinuo ovo sa rečenicom "Ma bre, ona J i njena sestra su baš glupe".
To je pokrenulo lavinu vredjanja i optuzbi na NJEN i racun njene sestre. Na opste odusevljenje svih prisutnih. "Tračarili smo", sigurno punih sat vremena.
Vec je podne, i vreme je za okrepljenje.
A je bio najazurniji clan naše ekipe što se tiče jela. Uvek se znalo da je to njegov "sveti gral", i niko ga nije u tome uznemiravao.
Prvi je krenuo kući uz opasku da se brzo vraća.
To naravno nije bila istina, ali je bila i bezazlena laz, na koju smo svi odavno oguglali. On i P su uvek kasnili.
Sledeci je otisao P, prema "desetci", uz omaleni pasaž prema kosu iznad koga se nalazila "desetka". Ali pre nego sto je krenuo stao je na loptu iz samo njemu znanih razloga, i za treptaj oka bio je na zemlji.
B:"Eh bre P nikad se neces opametiti, pa trapav si covece nemoj da rizikuješ život, polako bre!"
Svi smo se nasmejali na ovo, cak i nesretni P.
Ubrzo zatim, ostatak ekipe je požurio svako svojoj kuci, da zavrsi sa tim ručkom na brzinu, kako bi se opet našao u "divljini". U našoj maloj oazi. Našem kraju.
U danima koji dolaze, ONA je postala clan nase družine. Punopravni član. Najlepši član.
Igrala je sa nama kocke, basket, fudbal. Nasa veza sa njom je bila platonska, uz povremene pokušaje "fizičkog nasrtanja" koji su se završavali šamarom, slatkim samarom.
Nismo ziveli u monogamiji. :)
Ponasali smo se prema njoj kao prema ortaku, uz cesto prozivanje (iako je svako u sebi bio do usiju zaljubljen u NJU i ONA je to znala).
Jednog suncanog podneva smo joj to čak to i individualno svi saopštili. Zamislite, u istom danu. Na sta je ona volšebno otisla kući. Posle smo joj svi dosli na vrata sa unapred smisljenom pricom, kako ne bi pokvarili savrsen odnos koji smo imali. Eh, gde mi je ta mladost, drskost i ta hrabrost, izgubila se negde usput.
Uz taj isti put, na kome smo se svi izgubili.
Ova priča nema "happy end", kao uostalom i vecina životnih priča.
A je tu negde, cujemo se ponekad.
Ali to nije to, odrasli smo zajedno i par piva mesečno sigurno nije ono što smo zamisljali kao klinci.
B je tu negde, retko se vidjamo, a i kada se sretnemo pogledi su isprazni.
Ne znam gde je C , izgubili smo kontakt, nazalost.
D je povremeni deo društva. Cepa, individualno, kao i vecinu svog detinjstva.
Cuo sam da je postao kul, samo napred.
G-a su stigle obaveze, a obaveze su čudo .Obaveze otudjuju ljude.
P je odavno otisao iz Srbije, ponekad se čujemo. Kada svrati, nas dragi drug je stranac, drag stranac.
Ona i njena sestra su jos uvek tu, okolo.
Svako je imao svoju priču, priče su se mimoisle. Vreme je bilo tužno i sivo. Mada ne mogu da se žalim, ko zna zasto je sve to dobro?!
Možda cemo se opet svi skupiti negde, nekad , daleko od svega loseg sto nas je udarilo i okružilo. Mozda.
A do tada, ne zaboravite nase detinjstvo.
Bezbrižno, jednostavno i neponovljivo!

Mama, je li bilo kompjutera kad si ti bila mala?
Nije!
Pa kako ste se igrali?
Napolju, neka bije-neka bije, jarjačkinje-barjačkinje, lastiš, ledenog čike, šuge, žmurke...
Al ste se smarali...ej moram da proverim mejl, pa ću na fejs a posle ću da igram SIMS

...naravno da je detnjstvo mnogo(mnogo) vise od toga ali kad ga uvijes u duhovitost(ili bar pokusaj duhovitosti) lakse ti bude sto je proslo to bezbrizno doba kad je bitno samo da imas loptu i drugare i doba kad je prekid igre znacio kad cujes kako mama glasno izgovara tvoje ima a odmah potom i rec rucak...

- Nemoj da piješ kafu, porašće ti rep!
- Nemoj da lažeš, porašće ti nos!
- Nemoj da psuješ, izrašće ti uši!

1999:bombe padaju na sve strane,ja sam mali,sa bracom na selu se provodim kao lud!Igra se zmurke,vije,ledenog cike,masinice,rata(omiljena igra svakog deteta)...Kukam zbog probusene lopte,srece sto nemam cokolade i slicnih sitnica.
2010:Nema bombi,ali zato padaju sranja sa koje kakvih televizija,samo pljuste!Deca,psihicki i fizicki unakazena,ne izlaze nigde,sede ispred kompjutera ili televizora zablenuti u igrice,filmove i razne rijaliti emisije,za zmurku se zaboravilo,rat je zakonom zabranjen,a ostale igre nisu zanimljive kao Mafia wars ili CS.Deca rastu ka paklu(mi smo rasli ka Suncu)!

Pogledajte u svoje detinjstvo i uporedite ga sa detinjstvom vaseg deteta danas,ili malim komsijom koji svako vece dolazi kuci prljav premoren.
Da je dobro,nije dobro,ali dosta vise sa idealizovanjem svoje proslosti!
Iskreno zelim svakom detetu da spozna prave vrednosti.Ja sam odrastao devedesetih,pa sta mi fali?!
Svako se mora prilagodjavati vremenu u kom zivi...

Miki je bio pilot a njegov maladji brat padobranac, Zoki je bio gazda restorana na drvetu, Boki je imao magicne moci pa je mogao da leti, Sanja je bila prava pravcata princeza, Milica je bila doktorica koja je lecila tajne agente Pekija, Saleta i Kikija kad se vrate sa tajnog zadatka.

Traje naravno dok ne skineš mrak!