Ultimativni nivo zahvalnosti koju jedan ljudski primerak može osećati prema drugom.
Nešto kao "odavde do večnosti", ali sa invokacijom Svevišnjeg. Evropska paralela ljubljenju stopala u zemljama jebenog Trećeg Sveta.
Zapravo ( i kad malo bolje razmislim o tome ), apostrofiranjem subjekta kome se zahvaljujemo ne "bratom" ili "majkom" - što su, razume se, "prizemniji" leveli obavezanosti prema nekome - već vozdizanjem istog u rang sa Tvorcem/Bradatim Šaljivdžijom lično, našem rendom spasiocu vešto ali i nedvosmisleno stavljamo do znanja da će mu/joj, eventualno, jedino BOG i vratiti za to što je učinio/la za nas, NE i mi sami. Mislim, ako to nisu znali i ranije...ili nisu odavde...
- Može još jedno, kume?
- Nemoj, nisam ni ovo završio...
- Pa, zato te i pitam. Šta ti je, bre, čoveče?! Srčeš to pivo k'o da je onaj sok od kaktusa što ga pravi moja žena jer misli da će od njega da smrša, budala debela...
- Ma, imam neku "finansijsku situaciju", kume, ako me razumeš...
- Koliko?
- Šta "koliko"?
- Koliko para?
- Eh, kume, nije valjda dotle došlo da od tebe traž...
- A od koga ćeš drugog?! Reci lepo koliko ti treba dok još imam, posle će sve žena da mi uzme pa smo obojica najebali!
- 200, kume, i izvuk'o sam se...
- Na.
- Joj, kume, hvala ti...hvala ti do neba!
- Pusti ti nebo, prijatelju, nego vraćaj to do kraja meseca, ova moja već dve nedelje samo salate jede, nervozna je k'o leptir, neću moći dugo da joj krijem...
