Negde oko 15-og u mesecu počinje da te ispunjava osećaj topline jer znaš da se ''to'' približava. Razmišljaš o njemu već oko sedmog, jer je tad prvi deo već spičkan na račune od prethodnog i ''onog tamo'' meseca i na svakodnevne potrebe (hrana, piće, cigare i slična luksuziranja). Čekaš ga obuzet nadom da ćeš moći da ostaviš neku kintu na stranu i kupiš nove patike, jer stare nosiš već dve godine, a možda preostane nešto i za provod, jebiga, i radnička klasa ima pravo na hedonizam tu i tamo. Kad dođe dvadeseti početni osećaj topline se pretvara u paniku, jer postepeno shvataš da od tvojih kula u oblacima ostaje samo izmaglica, relikt drugog dela koji nisu pojeli naknadno pristigli izdaci na koje uvek moraš računati u ovoj našoj Srbijici.
Petnaesti u mesecu:
-E, brate, 'oćemo sledeći vikend na Zlatibor da kampujemo par dana, dobra ekipica ide?
-Pa ne bi bilo loše, do tad će mi bude drugi deo plate, ostaće neka kinta, aj' javim ti.
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Dvadeseti:
-Brate, ne računaj na mene za Zlatibor, presabr'o sam se, neću imati keš.
-Jebiga, drugi put. Čujemo se.
