Ironično nazvan lokalni mrgud, trve drkadžija, koji je uživao u svojoj nakurčenosti svakog trenutka.
Oštar kao žilet, brz kao metak, vazda beše spreman da se kolje sa komšilukom, ta beše lud do boge igle i u rikverc.
Težak šovinista, pusti nacionalista, krljao je 3 pakle Drine dnevno dok je sa terase čkiljio kroz sav onaj dim izbačen iz nosurde u guste brčine oko kojih se nije nadzirala ni jedna bora smejalica.
Još klinac kad sam bio imao je pik na mene što nisam znao da mu kažem da li je dobro veče ili dobar dan u onom prelazu oko 8 sati popodne usred leta, a trebalo je i skupiti muda pa otići u njegovo dvorište po loptu.
Beše to pošten svet u malom, i ceo njegov dan se sastojao od višečasovnih snajperisanja i učestalih dremki. Druželjubivi je na terasi sušio papriku, iznad njegovih vrata se nadvijao venac belog luka, a u dvorištu je imao 3 drveta što rađaju najbolje voćke koje se nikad ne beru i pušku za slučaj da je neko od prolaznika mislio da se beru. Majska trešnja se crvenela poput božićne jelke, kruška se na jesen savijala od roda, a dunje bejahu jedine u naselju. Na televizoru je imao samo RTS1, da isprati slagalicu oko sedmice, pa da je veže dnevnikom od pola 8 i to je bio njegov hepi aur. Tada sam znao da nikako ne isterujem kola iz garaže, a i motor bi morao da sačeka, jer su onomad i komunalci zatekli izbušene gume na đubretaru.
Katkad se setim kako me sjebe onim oštrim pogledom, kako me skosi poput sablasnog kosača, pa i dan danas kad bacim pogled na njegovo dvorište, još me cilja sa iste razdaljine, ista meta isto odstojanje, samo sada 3 metra ulevo, sa drvene bandere što stoji kraj ulaznih vrata.
