Druželjubivi

Иронично назван локални мргуд, трве дркаџија, који је уживао у својој накурчености сваког тренутка.
Оштар као жилет, брз као метак, вазда беше спреман да се коље са комшилуком, та беше луд до боге игле и у рикверц.
Тежак шовиниста, пусти националиста, крљао је 3 пакле Дрине дневно док је са терасе чкиљио кроз сав онај дим избачен из носурде у густе брчине око којих се није надзирала ни једна бора смејалица.
Још клинац кад сам био имао је пик на мене што нисам знао да му кажем да ли је добро вече или добар дан у оном прелазу око 8 сати поподне усред лета, а требало је и скупити муда па отићи у његово двориште по лопту.
Беше то поштен свет у малом, и цео његов дан се састојао од вишечасовних снајперисања и учесталих дремки. Дружељубиви је на тераси сушио паприку, изнад његових врата се надвијао венац белог лука, а у дворишту је имао 3 дрвета што рађају најбоље воћке које се никад не беру и пушку за случај да је неко од пролазника мислио да се беру. Мајска трешња се црвенела попут божићне јелке, крушка се на јесен савијала од рода, а дуње бејаху једине у насељу. На телевизору је имао само РТС1, да испрати слагалицу око седмице, па да је веже дневником од пола 8 и то је био његов хепи аур. Тада сам знао да никако не истерујем кола из гараже, а и мотор би морао да сачека, јер су ономад и комуналци затекли избушене гуме на ђубретару.
Каткад се сетим како ме сјебе оним оштрим погледом, како ме скоси попут сабласног косача, па и дан данас кад бацим поглед на његово двориште, још ме циља са исте раздаљине, иста мета исто одстојање, само сада 3 метра улево, са дрвене бандере што стоји крај улазних врата.