Da bi se razumela ova definicija potrebno je vratiti se u davna vremena (pre recimo 15 godina) kada se do ne-komercijalne muzike malo teže dolazilo. Dolazilo se, ali dovoljno teško da bude zanimljivo pronalaženje pravih stvari. Postojala je berza ploča kod SKC-a, prodavale su se i kasete, onda se presnimavalo... Bilo je moguće snimiti nekad ceo album na radiju (da, puštali su neki), video kasete nabaviti u klubu Atlantis (vlasništvo basiste Riblje Čorbe)...
E onda, recimo da ste nešto nabavili i želite da impresionirate nekog za koga znate da nešto slično sluša (impresonirati, lepog li glagola). I onda pozovete na kafu ortaka za koga znate da sluša Exploited, pa recimo da čuje i Black Flag. Ako je tako moguće pozvati/impresionirati ortakinju, tek onda sreći nema kraja. Za te pojmove pogledati/pročitati High Fidelity, a jednom i ja definišem snimanje kompilacije. Inače, kompilacija je bila fazon tog vremena, stvari raznih izvođača da se lepo kombinuju, kako smo kreativno sami osmislili.
Zašto bih nekoga impresioirao, odnosno edukovao odgovarajućom lektirom (kako smo neke albume zvali)? Pa zato što i sam kad sam prvi put čuo Dead Kennedys ili Bauhaus rekao sam VAU! Naravno, ako je reč o ortakinji ima razlog više.
A sada je ionako to sve lako dostupno, dosta je reći samo ime, lako će se skinuti sa neta. Neki znaju uporno da traže link, kao da nisu čuli za Google. Širokom dostupnošću stvari gube smisao.
Naravno, da bi edukacija uopšte imala smisla, potrebno je da druga strana ima neke predispozicije, u smislu muzičkog ukusa. Vidi primer.
- Za mene je rokenrol način života.
- MA PALI BRATE NARODNJACI SU ZAKON!
