Eliptično spuštanje plafona

Отварам овај скуп речима, разумете, говором тела и мимиком на лицу. Свако је слободан пратити речи без икаквих гаранција, нема амортизације, нема претакања са рачуна на рачун, нема било каквих неозбиљних послова. Сунце је иза леђа, јер боље вас видим него када ми сија у очи. Звезда је то ужасно тешка. Једном сам видео две такве у њеним очима и заслепиле су ме, а једном сам их видео гомилу када сам започео разговор са тетоважом на бицепсу, што је било негде пред фајронт. Оне су ме заслепеле и заглувеле, те тешке звезде. Вас ово Сунце иза мојих леђа обасјава лепо и жућкасти сте, па вас видим све, такве жуте и шљаштеће. Ту је и чаша, искривљени сте кроз чашу кад вас гледам, а све говори да је време поласку. Мој вестибуларни апарат каже да се окрећем, али знам да стојим мирно, док се ви спинујете око мене елиптичним путањама у пећини, неко је ладно укључио антиалиасинг јер не видим оштре ивице по вама, сви сте глатки, сигурно има бар 100 фрејмова у секунди и нема сецкања, нема грејања процесора, нема звука вентилатора из кућишта. Просто течете, сливате се низ браду. Бришем вас марамицом из џепа и правим параглајдер којим се спуштам низ кревет у влажну мекану мочвару на тепиху.