Dete građanskog rata u Jugoslaviji, od majke Emine, rođene Sarajke i oca Rožea, profesionalnog vojnika, pripadnika UNPROFOR-a. Rože ih napušta čim mu se ukazala prva prilika da se vrati u Kamerun, ostavivši Eminu samu sa malim Erikom. Zbog boje kože naš junak nije uvek imao simpatije okoline, a Eminina rodbina nije blagonaklono gledala ni na to što mu je otac hrićanin. Erik je od malih nogu pokazivao ljubav prema fudbalu i nije se obazirao na pokušaje da ga nateraju da trenira atletiku. Iako je pokazao talenat, nije dobijao šansu da se oproba u reprezentativnim selekcijama, jer mnogi nisu želeli crnca u reprezentaciji. Sa 18 godina odlučuje da potraži sreću francuskom Nantu, gde se vrlo brzo ističe odličnim igrama. FS Kameruna se angažovao oko njega, otišao je da upozna polubraću, rodbinu i oca kome nije oprostio što je ostavio majku i njega same u posleratnom Sarajevu. Postao je standardni reprezentativac Kameruna, dok ga na klupskom planu očekuje selidba u neki od engleskih klubova koji se otimaju o njega.
S vremena na vreme skokne do BiH da obiđe majku i dva-tri druga. Ponekad, pred spavanje, zapevuši "Sarajevo, ljubavi moja".
Jednom prilikom je dao intervju za srpske novine, iz kog izdvajamo odgovor na pitanje "Šta te nervira?"
- Obično su to sitnice. Kao što sam već rekao, posjećivao sam Beograd par puta, divan grad. Baš sam skoro dolazio s jednim jaranom. Tražimo ti mi u pekari burek, a ona pita hoćemo s mesom ili sa sirom. Pa burek je s mesom, a to što vi mislite da je burek sa sirom, to se zove sirnica! Eto, tako neke stvari...
