Neko je u jednom čikaškom listu nedavno objavio da je Srbija zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade. Gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u odbojci. Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati...
Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svakog dana...
Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta postala domaća. Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga. Gde pametne proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer se nema pravo na sadašnjost...
Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta. Gde prizivaju diktatore, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde misle da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje. Gde se za vreme podrazumeva da je beskonačno, a da je vlast besmrtna. Gde se živi samo da bi se umrlo. Gde je život najveći paradoks...