Pesničko ćoše
Rekli o sajtu
U subotu, 27. novembra 2010. u Klubu studenata tehnike biće održana smotra sadržaja popularnog šaljivog sajta. Vukajlija je mesto gde se Internet zajednica okuplja kako bi na duhovit i originalan način definisala reči i izraze, sleng termine, našu svakodnevnicu i aktuelne događaje, po paroli - „Ovde možete da definišete sve ono što ste oduvek želeli, a nije imao ko da vas pita”.
Mondo · 25. Novembar 2010.
pošto nemam svog života, počeo sam u skorije vrijeme da pišem tako, o stvarima koje vidim, čujem i tako. eto jedne, za koju mi je stvarno bilo mrsko da joj dam naslov:
Čarls Li je isuviše kul lik,
isuviše kul da bude sjecikesa, recimo;
ali sasvim dovoljno kul da zapali selo, recimo.
svaki put kad upalim vatru, majka jeca
iz nje.
u dimu su sakrivene suze.
Čarls Li je nad mojim narodom zaradio prsten
na kome je ugraviran jedan krst
kojim se, ironično, krije Sotona.
četiri ratnika u svojim kožama nose zvuke.
kada ih sasiječeš, oni vaskrsavaju iz pepela svete zemlje.
vrata vječnih lovišta oni su zakovali
i odbijaju da se pomire sve dok koljačeva rana ne bude suva.
Čarls Li je neopravdano neobičan,
on je samo gladno dijete,
njegova glad ga toliko obuzima da ni ne vidi šarenilo orlovih pera.
uzeli su mi Majku, njene pijeskove i gline.
naša hrana trune u toj gladi
što je slijepa za izobilje
Apstraktna slika iracionalne osobe
Ili sam ja potpuno ništa?
Ništa kao ti, nigde kao oni, nikada kao mi
Gde sam ja?
Toplo i srećno mesto, gde ste sada vi
Ili negde daleko?
Ništa kao ti, nigde kao oni, nikada kao mi
http://www.youtube.com/watch?v=-o9mjNWki50
El Grande, fino ti ovo. Fino zaista.
Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje ćeri kote,
i duša moja sva se isprazni,
umreću noćas od sramote.
Noćas je ćerka moja u nekoj provaliji,
zabija joj neki mangup usred noći,
vrišti ona, vrišti u tišini,
umrimo, umrimo u samoći.
Tin Ujević
Bushido, hvala mnogo, ili na jeziku tvojih nejtiva: arigato
Nema na čemu - どういたしまして
Samo piši. :)
ova ima naslov, ali vam ga ne dam.
Na obronku Crne rupe
stajali smo,
Poljubac zvijeri, i ja.
Žigovi na mojim rukama
šaputali su mu
sve o meni.
Stranac me je zagrlio
i čudio se mojoj ljudskosti.
Došao je crvenim oblakom,
negdje sa horizonta.
Rekao mi je da bježim,
tako ću biti blagosloven.
Njeno proždiranje je jako
i ima eho.
Izgubio sam se
u kostima vremena.
Doktor se uvijek trudio da me spase.
Rekao mi je jedne noći
da su mu ruže prirasle srcu
i da je jednom znao Ružu
koja je zavijala na mjesec.
Sve je to bilo nekada davno,
prije crvenila u zjenicama
i robova željnih robovanja.
Kažu da im je to san.
Hladno je vani,
na rubu Vaseljene,
gdje je sve u noći
i zvijezde se kriju.
„Njegovi glasovi su crni
baš kao i sunca
u kojima se kupa“,
Uzvikivali su robovi.
Doktor se čudio
u svoj nemogućnosti
koja nas je ispijala.
Vidici su gorjeli.
Ima nešto čarobno
u proždiraču svjetova.
Ne mogu skrenuti pogled
sa žara boja
kojom me zaziva život
na svome zalasku.
Pričali su mi o energijama,
ali nikada o ovakvom manifestu.
Nalazim se na obronku Svemira,
obgrljen toplinom oka.
Upoznao sam samo njih dvojicu
koji su preostali,
Doktora i Gospodara.
Njihove ruke samo žvaću,
one su kao žene od plastelina.
Rekli su mi da se pazim,
obličje se hrani onim iskonskim u meni,
sa čim sam se rodio,
i da sve što sam naučio
je uzaludno.
Komične su mi suze
kojima ne mogu da umaknem,
kako samo kližu po koži.
Bojim se.
Nisam jedini tu,
ali jesam sam.
Sjećam se svoje beskrajne prošlosti,
od trenutka kada je sve bilo tačka.
Stajao sam okupan sjetom i melanholijom,
a sve je bilo eklatantno.
Opet sam bio magla.
A onda je zazvonio telefon.
Usred ničega, usred Nigdjegrada.
I to je promijenilo stvarnost.
Nebrojno puta.
Stajao sam i sada,
samo na bridi Mjeseca
nekog novog i veličanstvenijeg.
Bez kapi krvi.
Bushidova kritika na tebe deluje k'o da te Skerlić lično pohvalio.
Elem, veoma zanimljivi stihovi.
svaka kritika na mene tako djeluje
Скерлић је смарач.
Popović Bogdan jebe! :D
Морам признати да ме је Валдемарових пет редова одушевило више него Ел грандеова читава пјесма.
Као крила анђела бијеле грудве хладноће
Низ ваздушна порстранства лагано падају.
Хиљаде оловних војника газе ка обали Лете,
Знају ду страдају!
Примичу се лаганим ходом,
Гледају одраз свој над хладном овом водом.
Истопе се за тренутак.
Нестану за трен.
Као поглед горки у сузама,
К’о поглед свилени њен.
Квази моралисти нагласише:
„Човјека шибају муње-живот му није лак“.
И ако испалим оловно зрно све остаје исто,
Бадава; повлачих обарач, просвирах потиљак!
А око мене леже немир и ратови,
Из црне кутије мржњу шире мали људи ка људима,
На вавилонској кули нижу се спратови,
Одавно изгубисмо разум,
Трофоније нас начини лудима.
И сваког дана и сваке ноћи,
Ја престајем да дишем,
Гледам марионете без идеја,
Због меса њиховог стварам
Због меса њиговог пишем !
Претварам улице у рајске баште,
Рибе у птице,птице у змајеве;
Јер шта је човјек без маште?
И због марионета од криви,
Створих ја пјесме те,
Јер сви су били кристално исти,
Осим наравно ње!
Она је мајка свих људи,
Она ја отац са сином, син са другом
Њена дуга коса плеше низ вјетрове.
Не знам како ме је нашла,
По тами сам корачао дуго.
А око мене су лежале жртве
Из борбе коју нисам могао да побиједим.
Опоравак не могу да платим било којом свотом
„Имај вјере у мене“-рекла је,
Срце ми испунила животом
Али опет падају оловни војници,
Кецалкоатл поново вене,
Још увијек сањам косе у вјетру,
Те вруће усне, предивне њене..
Те усне само она има,
Ал’ падају оловни војници, анђела крила..
Опет долази зима, та грозна и тужна зима.
Угледах њену косу равну, осмех њен обасја ме цели, није имала ни једну ману, уз малчанско брдо ми смо се пели.
Први пут, сретох је на кеју, мислио сам да је она права, позвах је ја одмах на блеју, био сам на корак од раја.
Али касно схватих, да она ме не жели, џаба смо се уз брдо пели, ипак ја далеко сам од раја, песма није готова до краја.
полижеш ми јаја опаааааааа
lololololololololololo
Btw, ovo nije bas pesma, al iskoristih u nekom sastavu, a posto nema teme za romanticarske izbljuvotine, reko da turim ovde:
"Ime te Neke stoji umesto onog N na kompasu i, kad je nađeš, znaš da nikad više nećeš morati da gledaš u zvezde. Jer je tvoj Zvezda odmah tu, ispred tebe."
E, da, i voleo bih da mi kažete ako već postoji nešto ovako, ili sam ja autor, pošto imam sećanje o ovome negde iz 7-8. razreda, a pošto sam tad bio blago sklon plagiranju, nisam siguran da li je originalno ili sam uzeo od negde. Potražio sam na guglu, nema:
Sad slucajno navratih na ovu temu, i iznenadih se...Šerloče čija je ta pjesma koju si upravo istakao? Genijalna je!!! Evo sad se vraćam malo u prošlost da to prelistam sve...
Моја је, хвала.
:)
Život u hiperboli
Dok neko pije
- ja ločem.
Dok neko grize
- ja glođem.
Dok neko glođe
- ja glabam.
Dok neko bode
- ja badam.
Dok neko peva
- ja urlam.
Dok neko hrče
- ja krkljam.
Jedino volim
kada me boli…
I eto, tako, živim u hiperboli!
http://www.crtice.com/dusko-radovic/194-mali-zivot
Није лоша.
Бодлер је смарач, "албатрос" јебе курцем у пичку остале су му говно. Мада и ова твоја пјесма може да се трикира под ставком "бодлеризам".
И ја сам написао неколико крвавих ономад кад смо радили уклете пјеснике али сам сконтао да тај песимизам смара.