Gorče mi ruke nisu bile
oblivene krvlju ostvarenog sna.
Zveckaju zubi ponosito
i eho metalnog smijeha
dok zagrizam prsa.
Odrazi medaljona puni su laži
Ti nisi u meni više ništa,
izjeo sam se oko tebe.
Da znaš, kada časovnik krene unazad
to sam bio ja,
dozvolio sebi jedan osmijeh.
Verovali vi meni ili ne ova pesma je napisana za 10 minuta maksimalno.
Pesma je nastala na osnovu neke facebook filozofije.
Parafraziram.
Zašto bih se sekirao, ako je problem moguće rešiti sekiracija je suvišna, a ako je problem nemoguće rešiti tek onda je sekiracija suvišna.
Zašto bih se sekirao
Zašto bih se sekirao
i kožu na šiljak drao,
nema svrhe ni značaja
brinuti se do očaja.
Zašto bih se sekirao
i pred nekom frkom stao
jer sve može da se reši
i kada se čovek smeši.
Zašto bih se sekirao
uzdisao i plakao,
da se brinem prosto neću,
što da kvarim sebi sreću.
Zašto bih se sekirao
saplit'o se i padao
pa kasnije da se stidim,
uspravan ja bolje vidim.
Zameniću sekiranje
za srećnije neko stanje,
za čoveka nije briga
da ga oko srca žiga.
Okrečeni zidovi
tom prljavom žutom
dave me za gušu
na krevetu krutom,
na hiljade buba,
mile sa svih strana,
nose groznu stvarnost,
svakog moga dana.
Piskave sirene
okolnih fabrika
čitav ovaj kraj
na noge su digle,
niz hladan lanac vodokotlica
beživotno telo visi,
u kući mojoj,
od prljave, male, crvene cigle.
au jebemti
ubacivši je u pesmu moju
tu stidljivu pičku tvoju
Kao što je sada piče
neke fukse Beatriče
Zbog magične igre reči
Pokoljenjima će suze teći
A ja drkam, takoreći...
dražili su tako glavić
i Belaćević i Ivo Andrić
pitaj boga kolko često
znam ja kujo da ti želiš
u lektiru školsku ući
zato noge svoje širi
da ti štampu omogućim
I am a Muslim pedophile gay transsexual nigger,
and all them white boys love to hang around me.
Day in or day out,
they be tickling me ribs,
with iron bars.
They be spanking my ass,
with baseball bats.
For my little babe,
they do not understand the love.
Feeling the pain,
is part of the game
When you are Muslim pedophile gay transsexual nigger.
https://fbcdn-sphotos-a-a.akamaihd.net/hphotos-ak-ash3/t1.0-9/1508070_10201713511414805_1525460206_n.jpg
Kolotečina
Još jedan uspješno protraćen dan,
a promjena nigdje na vidiku.
Ne ustaješ, postaješ nemoćan,
stalno vrtiš jednu istu sliku.
Tapkaš u mjestu, a život kreće
i sutradan istu priču sprema,
dok se jednom ne ugase svijeće.
Opipaš ruku, a pulsa nema.
evo vam jedna plačipičkasta...
Sećaš li se?
Kiše, bašte, lipe i stola,
bluze tvoje raskopčane, do pola,
zbunjenog konobara koji je čeko
vi niste normalni, tiho je reko.
Dve kafe, iste,
puno šećera i malo mleka,
i kiše čiste,
a oko nogu prljava reka.
Sećaš li se?
Smeha, očiju srećnih mojih,
crnih naočara za sunce, tvojih
u kišnom danu, dva idijota
ko da se znamo celog života.
Kako sam gledao tvoje oči plave,
molio da me nikad ne zaborave,
tražio reči da kažem, prave,
kapi su padale na naše glave.
Sećaš li se?
Kako sam pričao prazne priče
kako sve žene na tebe liče,
svaka je kosa nalik na tvoju,
i da mi nisu sve ovce na broju.
Sećaš li se?
Ti si se smejala blago i milo,
hteo sam da sedneš u moje krilo,
onako, odjednom počela da pevaš,
kroz osmeh rekla -alo, gde zevaš.
A bluza tvoja natopljena kišom,
mamila mene da gledam krišom
u grudi tvoje, jedre i ohole
i ja sam uporno gledao dole.
Sećaš li se?
Samo smo sedeli, čekali da prodje,
tražili malo duge u svemu,
čekali konobara da opet dodje,
smejali se, sebi i njemu.
Ni ja se ne sećam više,
bašte, stola, lipe ni kiše.
U bre, ova javiova baš baš jaka
Jaka k'o šljivovica za utapanje težih tuga, ako ne i najtežih.
Dozvoliću sebi grešku u koracima-
Naslovi me kako samo ti umiješ
Gorče mi ruke nisu bile
oblivene krvlju ostvarenog sna.
Zveckaju zubi ponosito
i eho metalnog smijeha
dok zagrizam prsa.
Odrazi medaljona puni su laži
Ti nisi u meni više ništa,
izjeo sam se oko tebe.
Da znaš, kada časovnik krene unazad
to sam bio ja,
dozvolio sebi jedan osmijeh.
hahahah plasticni zet jebeni
evo vam još jedna plačipičkasta..
Otišla je, ni sam ne znam zašto,
ti si kriva, joj prokleta tašto,
odvela si ljubav srca moga,
nisi žena, ti si baba roga.
otišla je i odvela sina,
maramica prepuna je slina,
na košulji tragovi karmina,
gde se pali ova veš mašina?
za veš korpa prepuna do kraja,
ja se mučim da ispržim jaja
majka pita - a gde mi je snaja,
oči moje, ugasle, bez sjaja.
ova pegla, čudnovata sprava,
od nabora zabole me glava,
kome sada na ramenu spava,
tužno tele, još tužnija krava.
iz kafane ja se vratim pijan,
danima sam tužan, neobrijan,
zašto ode, zar ti žao nije,
ko ti sada nausnice brije?
koga žariš brčićima tvojim,
ja bez tebe više ne postojim,
zašto ode, zašto meni zbrisa,
telo tvoje gde uhvatim - sisa.
za doručak ja paštetu mažem,
ti mi trebaš, ne mogu da lažem,
vrati mi se, napravi pasulja,
ja te volim, ne valja kad žulja.
vrati mi se, nemoj da te molim,
kolko treba jaja da posolim,
dodji kući dovedi nam dete,
muka mi je više od paštete.
Obicno pisem na engleskom, ali evo jedna na srpskom. Ako hocete, mogu vam poslati jos koju ovde.
Oči ti se smeše
Usne se osmehuju
Spremne su da zgreše
Želja ti je ogromna,
Strašno ti se jebe
Pogledom me dozivaš
Da uđem u tebe
Ja ti usne sisam
I strasno te ljubim
Al' želja brzo raste
Počinjem da se gubim
Uzimaš me u ruke
Tvrdog i debelog
Usnama me primičeš
I gutaš me celog
Zapocinješ igru
Jezikom u ustima
Dok blago me stiskaš
Svojim nežnim prstima
Al' ne možeš dugo
Želiš me u sebi
Širiš noge, šapućeš:
"Sada jako me jebi!"
Ulazim u tebe
Pritiskam te telom
Ulazim u tebe
Svojom dužinom celom
Sve više uživaš
Sve jače stenješ
Blizu si kraja
Na mene se penješ
Što više uživamo
Kukovi nam brzaju
Sve dok naša tela
Ne počnu da se trzaju
Uživanje čujem
U odjeku tvog vriska
Uživanje osećam
U snazi tvog stiska
Sputaš se niže
Gutaš me polako
Dok se igraš sa mnom
Ja svršavam jako
Ugrizeš me nežno
Pored mene ležeš
Sva me zadovoljena
U zagrljaju stežeš
Zašto je unrla ova tema
zar ni jednog pesnika više nema?
добар пјесник, мертав пјешник
Javila se eto nostalgija za Vukajlijom pa evo da se malo aktiviram.
Evo jedne nove pesme.
Cogito ergo sum
Za vladara mi smo nule,
višak iza prvog broja,
ispušeni kao lule,
poodavno svi van stroja.
Java vise nije java
sve dok on ne klimne glavom,
pa medijska krene lava
da se san proglasi javom.
Poželjno je razmišljati
al' nikako samostalno,
ko razmišlja više pati
kada shvati šta je stvarno.
Sad nas zove novo vreme
u red da se postrojimo,
da budemo lutke neme
s dozvolom da postojimo.
Ko se drzne da pogleda
sta se krije iza zida,
pa izadje iz svog reda
brzo ostace bez vida.
Epilog:
Ne sumnjajte braćo mila
da je pusto slovo ovo,
sve napisah kad pročitah
otkrovenje Jovanovo.
A evo i jedne vesele.
Verovali vi meni ili ne ova pesma je napisana za 10 minuta maksimalno.
Pesma je nastala na osnovu neke facebook filozofije.
Parafraziram.
Zašto bih se sekirao, ako je problem moguće rešiti sekiracija je suvišna, a ako je problem nemoguće rešiti tek onda je sekiracija suvišna.
Zašto bih se sekirao
Zašto bih se sekirao
i kožu na šiljak drao,
nema svrhe ni značaja
brinuti se do očaja.
Zašto bih se sekirao
i pred nekom frkom stao
jer sve može da se reši
i kada se čovek smeši.
Zašto bih se sekirao
uzdisao i plakao,
da se brinem prosto neću,
što da kvarim sebi sreću.
Zašto bih se sekirao
saplit'o se i padao
pa kasnije da se stidim,
uspravan ja bolje vidim.
Zameniću sekiranje
za srećnije neko stanje,
za čoveka nije briga
da ga oko srca žiga.
Nešo, zapanjujuće, i ja imam jednu sličnu... Kakva koincidencija! I ona nastala za deset minuta.
Zašto bih ja sekirao (sekirom)
Zašto bih ja sekirao,
tuđu kožu s leđa drao?
Jer od svrhe i značaja
Jesu muke do očaja.
Zašto bih se sekirao
Pred zločinom strašnim stao?
Jer sve može da se reši
kad se zlobno žrtvi smeši.
Zašto bih se sekirao
dok bi drugi umirao?
Da se brinem prosto neću,
što da kvarim sebi sreću?
Zašto bih se sekirao
dok se neko dere JAOOOO?
Nemam razlog da se stidim,
Sreću tuđom mukom vidim.
Obožavam sekiranje
kasapljenje i jecanje,
A za žrtvu baš me briga,
Neka umre, mala ljiga!
Sećaš li se?
Kiše, bašte, lipe i stola,
bluze tvoje raskopčane, do pola,
zbunjenog konobara koji je čeko
vi niste normalni, tiho je reko.
Dve kafe, iste,
puno šećera i malo mleka,
i kiše čiste,
a oko nogu prljava reka.
Sećaš li se?
Smeha, očiju srećnih mojih,
crnih naočara za sunce, tvojih
u kišnom danu, dva idijota
ko da se znamo celog života.
Kako sam gledao tvoje oči plave,
molio da me nikad ne zaborave,
tražio reči da kažem, prave,
kapi su padale na naše glave.
Sećaš li se?
Kako sam pričao prazne priče
kako sve žene na tebe liče,
svaka je kosa nalik na tvoju,
i da mi nisu sve ovce na broju.
Sećaš li se?
Ti si se smejala blago i milo,
hteo sam da sedneš u moje krilo,
onako, odjednom počela da pevaš,
kroz osmeh rekla -alo, gde zevaš.
A bluza tvoja natopljena kišom,
mamila mene da gledam krišom
u grudi tvoje, jedre i ohole
i ja sam uporno gledao dole.
Sećaš li se?
Samo smo sedeli, čekali da prodje,
tražili malo duge u svemu,
čekali konobara da opet dodje,
smejali se, sebi i njemu.
Ni ja se ne sećam više,
bašte, stola, lipe ni kiše.
Joooj javiiioooo.... Prekrasna je. Hiljadu puta.
šteta što je umro.
Okrečeni zidovi
tom prljavom žutom
dave me za gušu
na krevetu krutom,
na hiljade buba,
mile sa svih strana,
nose groznu stvarnost,
svakog moga dana.
Piskave sirene
okolnih fabrika
čitav ovaj kraj
na noge su digle,
niz hladan lanac vodokotlica
beživotno telo visi,
u kući mojoj,
od prljave, male, crvene cigle.